At Least Save My Monsters

52. ~Nije zaslužio drugu šansu~

Lusi

Svetla su se uključila zaslepevši me na trenutak. Protrljala sam oči shvativši da se i dalje nalazim u starom, napuštenom zamku. Staromodan nameštaj koji se savršeno  uklapao uz jednostavan dezen drveta i slika koje su visile na zidovima prekrivene prašinom davale su pomalo jezivu notu ovoj prostiriji.

“Možeš li mi pomoći?”

Prenuo me je glas iz misli nateravši  moje srce da preskoči otkucaj i da mi se, na trenutak, zavrti u glavi. Okrenula sam se ka izvoru zvuka i ugledala poznato lice žene od koje sam jedva čekala da se  razdvojim u onoj kolibi. Nisam bila sigurna da li je to zbog nelagodnog osećaja koji bi me obuzeo svaki put kada bih je pogledala, ili jednostavno njeno iritantno ponašanje.

Sedela je u jednom ćošku prostorije stežući krvavu tkaninu oko noge jedva bacivši pogled ka meni pre nego što ga je ponovo spustila i napravila bolnu grimasu.


“Zaboraviću na ovo od malo pre... To kako si se drala poput nekakve furije, na ne znam ni ja koga.” Sa teškim uzdasima je rekla stiskajući ranu u pokušaju da spreči krv koja je ipak pronalazila put između njenih prstiju polako se slivajući niz njih sve dok se u jednom momentu ti mali potočići nisu odvojili od njene kože i završili na hladnom drvenom podu.

“Ja sam Grejsi.” Rekla je dok je pokušala da mi uputi osmeh.

“Lusinda.” Odgovorila sam bez razmišljanja dok je gusta magla polako počinjala da se podiže dopustivši mi da se ponovo uhvatim za realnost koja je poput iluzije podrhtavala pod mojim dodirom.

Već u sledećem trenutku sam klečala pored lokve krvi i bez razmišljanja iskidala deo majice, koju sam nosila ispod duksa, čvrsto je stežući oko rane.

Trebalo mi je nekoliko trenutaka da registrujem taj odvratni metalni miris krvi  i da osetim njenu toplotu dok je polako klizila niz moje ruke...
Morala sam da učinim nešto brzo inače neće preživeti još dugo...
Pogledala sam u njeno, sada bledo lice, i kapljice znoja koje su se polako slivale niz blage linije njenog lica dok su se vlasi tamne kosi prilepljivale uz kožu.

Prva pomoć!
Sinulo mi je kroz glavu.

“Ako se dobro sećam kod samog ulaza nalazi se jedna od onih metalnih kutija za prvu pomoć! Ostani ovde, idem po nju.”
Rekla sam pokušavajući da prikrijem paniku koja je polako primicala svoje dugačke prste spremna da mi prekrati svaki dotok vazduha.

Ustala sam dok je u mojoj glavi pulsiralo a adrenalin kovitlao zajedno sa panikom. Duboko sam udahnula u pokušaju da smirim lupanja srca koje je bubnjalo u mojim ušima, da sprečim strah koji je polako zalazio u svaki kutak mojih misli...
U trenutku kada sam dotakla kvaku, kada su se vrata već počela otvarati, niz moje prste je iskliznula poslednja nit razuma.

Ispred mene je stajao čovek srednjih godina, sa poznatim crtama lica ali ono sa čega nisam mogla da sklonim pogled to je bio široki osmeh koji je otkrivao niz savšeno blistavih zubu, osmeh koji je, i pre nego što sam pogledala  u njegove ruke, rekao sve što sam naslućivala.

Njegov taman ten su ukrašavale crvene kapi, rasute poput bisera, na njegovom licu. 
Nastupila je mrtva tišina, čak se ni Grejsino jaukanje nije više čulo. Sekunde su prolazile a moj pogled je bio fiksiran samo za taj nepomičan jezivi osmeh koji će me još dugo proganjati. Ta reč dugo je sada sasvim nebitan pojam jer ni sama nisam bila sigurna šta će se sledeće sekunde dogoditi...

Jedino što je sada moglo da se čuje bile su kapi koje su udarale o prašnjavi pod što me je konačno nateralo da spustim pogled.  U ruci je držao odsečenu glavu onog starca dok su tople kapljice krvi polako oblikovale baru ispod nje, a  u njegovoj drugoj ruci se ocrtavala oštrica prikrivena mrakom. Nisam smela da pogledam u starčeve razrogačene oči, u osušene kapi krvi na njegovom licu... nisam smela jer će me taj pogled isto tako pratiti kroz moje košmare...


“Pa šta mi tu imamo? “ Rekao je ushićeno. “Vi ćete mnogo lepše pristajati mojoj kolekciji, nego ovaj starac.”

Podigao je oštricu i uperio je u mene dok je topla, lepljiva tečnost kapala sa nje, prinoseći taj jaki metalni miris koji se uvlačio u moja pluća nateravši me da se odmaknem za korak. Ispustio je glavu koja se otkotrljala od njega za par koraka, ostavljajući crveni trag za sobom.

“Ne brinite, nisam glup.” Rekao je zajedljivo zakoračivši u prostoriju. Drveni pod je zaškripeo od težine njegovih crnih čizmi dok su se moje misli borile jedna sa drugom u potrazi za rešenjem, za životom. “ Ne želim da izginete ovde i sada. Dobro ćete mi doći još neko vreme štiteći me od ovih prokletih zamki.”

Zamke?
Kako ja nisam primetila ni jednu?

Kapljice znoja su mi se slivale niz čelo dok je on pokazao svojim nožem ka Grejsi pa ponovo na vrata koja su se nalazila na drugoj strani prostorije. Njegov prodoran pogled je pratio svaki moj pokret pokušavajući da pročita svaku moju misao dok je iskra zlobe tinjala u njima opominjući me na to koliko sam jadna bila u njegovim očima. Uživao je u ovom strahu koji je budio u nama, to je ono za šta je živeo.

Nije zaslužio drugu šansu....

Nakon nekog vremena osetila sam bol kako struji mojom šakom i tek tada primetila čvrsti predmet koji sam  stezala u džepu od duksa.

Nisam želela da skrenem pogled sa tog pokvarenog lica, želela sam da mu se uzprotivim makar sa svojim pogledom koji bi povredio njegov ego... ali nije bilo vreme za to.

Uputila sam se ka Grejsi koja je uveliko pokušavala da se osloni na noge.
U zadnjem trenutku sam stigla da je pridržim od sigurnog i bolnog pada. Krv je sada slabije curela i bila sam ubeđena da ako nešto ne preduzmem ona neće preživeti... 

Polako smo se uputila ka vratima dok je moje srce lupalo sve jače a Greji opuštala svoju težinu sve više na mene gubeći ravnotežu na svakom sledećem koraku.

‘Ubij ga.’ 
Šaputao mi je dobro poznati glas u glavi...


Svaki moj sledeći dah je postajao vreliji, svaki moj sledeći korak teži a adrenalis sve veći stvarajući veliku buku u mom umu, pomerajući  temelje moje duše.

*Klik*

Trglo me je iz misli. Bez da sam i shvatila šta se dešava skočila sam napred vukući Grejsi za sobom.

Pod iza nas se otvorije i iz njega su se jasno videli šiljci oštriji od mača kako se presijavaju na svetlosti. Nakon par sekundi platforma iznad tog dela se spustila brzinom svetlosti na trenutak nam dopustivši da ugledamo oštrice na njoj. Ovo je bila zagarantovana smrt...

Mehanizam se i dalje čuo negde u zidovima pre nego što se sve ponovo vratilo u normalu. Platforma se podigla i plafon, kao i pod su se vratili na mesto savršeno se uklapajući uz ostatak prostorije.

Osoba iza nas je napravila veliki skok uskluknuvši
“Odlično! Čak ste obe žive. Dobre reflekse imaš devojčice.”

Mahnuo mi je nožem da nastavim što sam odmah i učinila, čekajući pravi trenutak kako bih imala i malo šanse...

Okrenula sam se ka vratima i neopaženo stavila ruku u džep spremna da se okrenem svakog trenutka. Morala sam da pokušam bez obzir na krv koja je već bila na mojim rukama, bez obzira na moju dušu koju ću zatrovati još više, bez obzira na to da ću sebe mrzeti još jače...

Okrenula sam se ka njemu izvlačeći malu oštricu iz svog  džepa ali i pre nego što sam uspela da odreagujem toplina je počela da se  širi mojim stomakom. Razrogačila sam oči dok se slika ispred mene na trenutak zamrzla.

[...]