At Least Save My Monsters

5. ~Slučajnost?~

Pokucala sam na vrata i ne čekajući odgovor polako sam ih otvorila uz slabašno škripanje šarki.

Laganim korakom sam zakoračila u unutrašnjost malenog hodnika, belih zidova sa printom sitnih plavih cvetova. Praznina je obuhvatila ovu prostoriju i jedino što se u njon nalazio bio je stari cipelarnik i još stariji čiviluk,  svaki put sam se bojala da okačim svoju jaknu na to staro drvo , sa koga se lak već davno ogulio.
Svaki put kada bih ušla u ovaj skučeni  prostor u meni su se budila osećanja tuge, jer kao da je ova prostorija nagoveštavala smrt koja mirno čeka da obavije svoje prste oko starih, izmučenih duša i povede ih sa sobom.

Obavio me je miris ljiljana i u trenutku sumorne misli su se sakrile a na mom licu se oblikovao slabašni osmeh. Kao i uvek, gospođa Tomson je zapalila  nekakvu čudnu mirisljavu sveću od koje su mi se mišići opuštali a misli razbistravale. Na trenutak taj opojan miris me je odveo na livadu prepunu mirišljavih ljiljana i kao da sam osetila nežne sunčeve zrake kako prijatno greju moje bledo lice.
Bilo mi je čudno to što svaki put ovako reagujem na to, i to je možda još jedan razlog zašto sam volela da dolazim ovde. Možda je to sebično sa moje strane ali isto tako sam znala da sam volela da provodim neko vreme razgovarajući sa njima, mada ne predugo...
Čudan osećaj nelagode me je polako odvlačio od prelepog mirisa u kome sam uživala dok sam izuvala patike i vraćala se u realnost.

Moje srce je sve više ubrzavalo ritam dok su moji udisaji postajali sve sporiji i kraći. Neko je zagazio na livadu i kao da se samo lomljenje i savijanje stabljika moglo čuti dok sam se približavala vratima koja su vodila  u mali dnevni boravak.

Osećala sam se veoma glupo jer to nisam shvatila ranije- vrata su bila otključana, a to kod njih nikada nije slučaj. Svakakve misli su počele da se roje i slažu jedna preko druge, stežući moje srce. Možda samo umišljam... a možda su u velikoj nevolji...

Zagrizla sam usnu dok sam se sve više primicala belim vratima očekujući da čujem bilo kakav zvuk ili šum, sa druge strane. Oblio me je hladan znoj kada sam čula nepoznati glas iza vrata. Sekunde su prolazile kao večnost, sve dok moj pogled nije pao na ljubičasti kišobran koji se nalazio u ćošku, odmah do vrata.

Zgrabila sam ga brzinom svetlosti i naglo otvorila bela vrata.

"Hej! Odmah..." Krenula sam pretećim glasom sve dok nisam shvatila šta se dešava i reči koje sam želela da izgovorim su se polako gubile u vazduhu.

Iste sekunde sam želela da propadnem u zemlju dok je krv jurnula u moje obraze. Verovatno izgledam kao čudakinja.

Gospodin i gospođa Tomson su sedeli na krevetu i razgovarali sa nekim momkom? Razgovor je utihnuo kada sam ja uletela u prostoriju kao furija,  i svi su uprli pogled ka meni i na kišobran koji sam čvrsto stezala u ruci.

Nervozno sam se nasmejala i spustila kišobran oslonivši ga na zid dok mi se ruka blago tresla od nervoze.

"Ha-ha. Gospodine i gospođo Tomson... Da li ste u redu? Izvinite na ovakvom upadu..." nervozno sam počela.
Gospođa Tomson se široko nasmejala i bore su se još više isticale na njenom licu.
"Uredu je zlato. Koliko puta smo ti rekli da nas ne zoveš tako osećamo se prestarim. Oskar i Helena."

Nervozno sam se nasmejala i klimnula glavom. Prebacila sam pogled na momka koji je sedeo u fotelji starijeg dizajna.
Bio je elegantno obučen skoro kao da je krenuo na poslovni sastanak. Plava kosa mi je bila uredno začešljana u stranu a njegove tamno zelene oči su gledale pravo u mene. Imala sam osećaj kao da može da pročita sve moje misli... Nekakav žar je tinjao u tim očima koji nisam mogla da razumem.

"Uzgred ovo je Daniel..." trgla me je iz misli Helen ".. Naš unuk."

Daniel je ustao i pružio mi ruku koju sam toplo prihvatila. Delovao je veoma ljubazno. Čak mu je i osmeh izgledao iskreno, nisam mogla a da mu ne uzvratim. Osetila sam nekakvu toplinu kako me ispunjava i poznati osećaj kako tinja u daljini.

"Predpostavljam da si ti ona čuvena Lusinda o kojoj baka i deka ne prestaju da pričaju." Zagledala sam se u nzelenendva smaragda i osmotrila svaku crtu lica.
Hmm od negde mi je poznat.

"Mmm. Ovo će zvučati veoma čudno ali... Da li se mi znamo?"
Zašto mi je on toliko poznat. Prokletstvo imam osećaj kao da ga od negde znam. Kada sam ga opet pogledala, izraz lica mu se promenio, kao d aje sva toplota nestala i da je ispred mene stajala neka sasvim drugačija, hladna osoba.

"Ne bih rekao." Skrenuo je pogled u kome više nisam nazirala onaj plamen već samo masku hladnoće.

Samo sam ga pitala jedno glupo pitanje. Iznervirano sam pomislila.
Glupo?

"Deni, budi pristojan!" Helen ga je opomenula.

"Izvini." rekao je ljubazno.

"Nema veze." prebrzo sam odgovorila.

Nešto nije baš u redu sa njim mogla sam da osetim, nekakvu čudnu auru oko njega. Samo što nisam mogla da procenim da li treba da bežim od njega ili možemo biti 'najbolji' drugari. Huh, čudno...

Atmosfera se nekako promenila...

Previše neprijatno... Da nisam nešto prekinula?

"Trebalo bi da krenem." nervozno sam se nasmejala "Izvinite što sam vas prekinula."

Okrenula sam se na petama i uputila ka vratima želeći da samo nestanem sa ovog mesta.

"Čekaj draga. Zašto nam se ne pridružiš. Imamo tvoj omiljeni čaj." Namignuo mi je Oskar pokazujući na poslužavnik sa belim porcelanskim čajnikom i malim šoljicama išaranih ljiljanima.

"Hvala ali moraću da odbijem ovaj put. Moram nešto da obavim pre nego što se Noa vrati. Može drugi put." Toplo sam se nasmejala.
Izgleda kao da su osetili moju nelagodu zbog čega me nisu više nudili, kao što bi to inače radili.

Uzdahnuo je. "Uredu, draga. Onda drugi put."

Izašla sam iz stana što pre, zatvarajući vrata za sobom.

"Uf..." izdahnula sam. Ovo je bilo pomalo čudno. Ali izgleda da ih je neko konačno posetio, posle toliko vremena... Drago mi je zbog njih. Ali taj lik... Daniel. Imam osećaj da ga poznajem i ne mogu da se otarasim ovog čudnog osećaja. Protresla sam glavu kao da želim da se otarasim nečeg nepoželjnog?...

Bacila sam pogled kroz prozor. Nebo je bilo prelepo... Kao da si prosuo boju po platnu i ona se razlila u savršenoj harmoniji...

Možda ću ipak otići u šetnju kako bi malo skrenula misli sa ove situacije. I znam tačno gde ću otići... Negde gde se nisam usudila otići već 3 godine, možda i 4? Jednostavno nisam mogla... Ali sada... Sada želim....
Stegla sam ruke sve dok me nisu počele boleti.

Moram otići...

Imala sam osećaj da me to mesto priziva već duže vreme. Više nema smisla da se odupirem, ne mogu izgubiti ništa...

Koji je smisao bežati od prošlosti?