At Least Save My Monsters

48. ~Između života i smrti~

Noa

Trenuci su prolazili kao večnost dok su se naši oprezni koraci polako približavali visokoj, beloj kapiji ukrašenoj urezbarenim ružama.

Od trenutka kada smo pristali na ovo, znali smo da to ne može biti ništa dobro i bili smo spremni da prodamo svoje živote za onu malu mrvu nade koja nas je strpljivo čekala.

Moji prsti su odlučno krenuli ka zvoncetu ali pre nego što sam uspeo da dotaknem glatku površinu vrata su se automatski počela otvarati. Polako sam spustio ruku po kraj tela i kraičkom oka pogledao u Danijela. Njegov pogled je bio zakovan na prizor ispred dok mu se na čulu pojavila tanka linija koja je odavala neku sasvim drugačiju pojavu.

Vazduh je postajao sve teži dok sam posmatrao veliko dvorište ukrašeno raznim vrstama cveća koja su bila samo u ljubičastim nijansama pa sve do bele. Popločana bela staza je vodila ka velikoj vili sa nežnim crtama koje su upućivale na nekadašnji dizajn sa naznakom modernog doba.

„Imam osećaj kao da se ovde radi o nečemu mnogo komplikovanijem."

Rekao sam najednom u pokušaju da rasteram ovu tišinu i osećaj koji je obavio naše misli poput gustog oblaka dima.

„Šta ako je sve ovo laž?" Rekao je hladno.

„Šta tačno želiš da kažeš?"

Pre nego što mi je odgovorio velika siva vrata su se otvorila a nas je obavio hladan vazduh i slabašno svetlo koje su bacale sveće u bezuspešnom pokušaju da rasteraju mrak oko sebe.

Bat koraka je odzvanjao između hladnih zidova, podsećajući nas na ozbiljnost ove situacije i terajući nas da, svakog trenutka, preispitujemo našu odluku.

Pogledom sam prelazio preko starog nameštaja koji se savršeno uklapao uz staromodan dizajn, pa sve do velikih stepenica oivičenim belom ogradom sa unikatnim urezbarenim šarama.

„Zdravo?"
Rekao sam malo glasnije dopustivši da me hladnoća obavije u potpunosti i da na trenutak zavlada mojim umom budeći mir u mojoj duši.

Napetost koju sam do malo pre osetio je polako nestajala i moji mišići su polako počeli da se opuštaju u ništavilu koje je imalo smisla u mom razuzdanom umu.
Poželeo sam da postanem deo njega, da osetim taj spokoj za kojim sam oduvek žudio, dok su misli i sećanja polako bledela u ništavilu.
Uživao sam u tami i nepostojanju koje je za mene predstavljalo mir i spokoj. Nisam želeo da se ovo ikada završi ali bilo je tu nečega čudnog, nešto što je želelo da naruši moj spokoj.

Laž.

Misao je bila toliko daleka , da sam jedva mogao da razumem ali već u sledećem trenutku shvatio sam značenje te reči i sve što sam zaboravio polako je počelo da se vraća u moju svest.

Trgao sam se i pre nego što je moje telo uspelo da dotakne pod ispružio sam ruke i dočekao se na njih zanemarivši bol kada su moji dlanovi i kolena došla u kontakt sa tvrdom površinom.
Polako sam se ispravio i okrenuo ka Danijelu koji je samo tako stojao i zurio negde u daljinu. Na trenutak sam se uspaničio i spustio ruke na njegova ramena u pokušaju da ga probudim iz transa u kome sam i ja do malo pre bio.

Ovo mesto je bilo sasvim drugačije, a ova stvorenja su bila nešto što nisam mogao da razumem...
Naježio sam se od same pomisli na to dok su mi se reči male devojčice premotavale u glavi....

.
.
.
.

Tišina oko nas se poigravala sa našim umovima i jedino što ju je kad-tad prekidalo, bilo je šuškanje lišća na tankim granama čempresa od blagog naleta vetra. Cvrkut ptica je zamro u nekom trenutku dopuštajući samoći da nas obgrli koja je sa sobom nosila ključ naših najmračnijih misli.
Želeo sam da verujem. Želeo sam da zgrabim tu lažnu nadu koja je za mene predstavljala nit spasa, nit koja bi me spasila iz večnog ambisa u koji sam propadao.