At Least Save My Monsters

20. ~Da li misliš da sam te napustio?~

                          Noa


"Moramo da je pronađemo." Mirno sam rekao zakovanog pogleda za dva tamna oka za koja sam nekad mislio da su puna ljubavi ali zapravo u njima nema ničega osim pretvaranja i laži. Skrenuo sam pogled jer više nisam mogao da gledam te ljude kojima sam nekad verovao.

Prostorija u kojoj smo se nalazili bila je ogromna puna skupocenih stvari. Sama kuća, koja je imala dva sprata, je izgledala kao mali skupoceni zamak. Nekada sam želeo da budem deo ove porodice ali sada samo želim da izađem odavde. Čudno je što sam se u ovolikoj kući osećao toliko zarobljeno.

Žena dugačke crvene kose mi je prišla i spustila svoju ruku na moje rame. Taj pokret je izazvao osećaj gađenja u meni i malo je falilo da ustuknem pred tim tamnim očima koje su izgledale tako nežno. Koliko li sam puta samo gledao u te lažljive oči i samo na trenutak zamišljao kako je to imati mamu kojoj je stalo.
"Noa... Toliko toga vam se dešava." Prošaputala je kao za sebe. "Pronaćićemo je. Ali prvo moramo da uradimo nešto povodom wendiga."
Osetio sam kako moja hladnoća nestaje, moj otpor i pirbranost popuštaju na pomen moje sestre. Oborio sam pogled potišten.

"Kasandra..."

"Uredu je.." prekinula me je "... znam. Bolje idi da se odmoriš."

Sklonila je ruku sa mog ramena. Mada u tom pokretu je bilo još nečega. Sve ovo je osećala previše lično.

"Mogu li da vidim prvo Olivera? Kako je?" Osetio sam kako mi se srce ponovo steže dok sam izgovarao njegovo ime. On je bio jedina osoba do koje mi je stalo u ovoj kući.

Jedina osoba osim Lusi...


Njene oči su se rastužile i ovaj put  nije bilo pretvaranja. Njenu bol, u tom trenutku, mogao je da oseti svako u prostoriji. Na trenutak sam bacio pogled na dva telohranitelja koja stoje na dovratku ali  su oni tako ravnodušno posmatrali sve ovo.

Sekunde su prolazile kao minuti pre nego što je ona uspela da progovori.

" Moj sin... on... nije baš najbolje. Ne znam koliko bi bilo pametno da ga vidiš sada. Ne mogu ni da te sprečim..."

Suze su joj se skupile u očima. Prebrzo se okrenula jer sam je izgleda i ja sam podsećao na njenu bol. Jedino istinito što joj je ostalo. Jedino čemu nije mogla da pogleda u oči. Taj pogled sam toliko puta video u maminim očima. Pomalo je ironično kako još jedna osoba koju sam voleo kao majku ima isti pogled.
Taj gest bi me nekada duboko povredio ali više ne može. Više ne osećam ništa.

"Deni odvedi ga do Olivera." Prošaputala je.

Primetio sam Danijela kako ulazi u prostoriju. Opreznim korakom je ušao u nutra praveći hladan kontakt sa njenim očima. Nešto je drugačije kod njega. Kao da je druga osoba. Njegov pogled je bio izgubljen. Kad sam ga pogledao malo bolje shvatio sam da on gled kroz nju a ne u nju. I dalje  sam dobijao nekakav preteći osećaj. Kao da prvi put srećem ovu osobu. Onda mi je sinulo da gledam u vampira. Naježio sam se pokušavajući da ne mislim o tome u ovom trenutku. Zar je i on drugačiji u ovoj kući? Ili je odovuk takav?

Vampir... to je jedina reč koja mi se u tom trenutku prikazivala.

Odmahnuo sam glavom terajući takve misli i uspeo sam da ih odgurnem od sebe.


Njegov hladan pogled je pronašao moj.  Samo što ovaj put nije gledao kroz mene već me tačno u moje oči. Imao sam osećaj kao d je svu svoju pažnju fokusirao na mene. Nisam želeo da priznam ali bilo je nečeg zastašujučeg u njegovim zelenim očima. Podsećao je na pumu koja se priprema da zgrabi svoj plen i sa uživanjem ga ubije.
Okrenuo se bez i jedne reči i nestao iz mog vidokruga. Izgleda da je to znak da krenem za njim...

Koračali smo niz dugačak hodnik koji se nalazio dva sprata ispod kuće. Čak i nisam bio toliko iznenađen ovime, jer ipak su oni veoma  bitni u organizaciji. To je i jedini razlog što sam ovde. Od većeg zla biram manje. Jer inače morao bi da se obratim Edvini a to ne bi mogao.

Odzvanjanje naših koraka u ovom dugačkom hodniku podsećao me je na vreme kada sam sa strahom osluškivao lupkanje štikla o pod.
Zašto baš sada ne mogu da obuzdam svoje misli? Nešto mi se dešava... ovo mesto. Nešto je drugačije u vezu sa njim.  

Moj puls se ubrzao i tada sam se setio da stojim pored vampira. On više nije bio Danijel koga sam ja poznavao... Nisam do sad želeo da razmišljam o tome ali to je samo kliknulo u mojoj glavi. Znao sam da mi neće nauditi ali zašto sam imao osećaj da bi mogao da ,stvarno, ubije nekog? Prosto sam to osetio kao njegovu potrebu i jednostavno činjenicu zbog čega sam se zabrinuo. Pogledao sam u stranu i mogao sam da primetim crvene tragove u njegovim očima.
To je izazvalo mržnju u meni.

Mrezeo sam vampire iz dna duše. Moj otac je bio vampir i zbog toga je i napustio moju mamu. Zbog toga je ona i postala takva, prema meni... Samo zato što sam ličio na tu krvopiju... Koliko sam samo puta gledao kako vampiri ubijaju ljude... Dok sam bio zatvoren i dok me je Edvina vodila hodnicima... Ljudski krici su uvek parali moje uši. Zvukovi kidanja mesa i lomljenja kostiju zauvek su ostavili trag na meni. Pa čak i sada moje noćne more izgledaju tako stvarno i zahvalan sam za jednu noć bez snova. Čak i ako se to ne dešava često...

Danijele izdao si me i naterao me da te mrzim... Kada sam saznao da si jedan od njih znao sam da je Danijel koga sam ja poznavao nestao. Ostali su njegova sećanja i sam lik.
Zašto se sudbina ovako poigrava sa nama?

Zašto si me naterao da te mrzim? Zašto?


Pre nego što se ovo pretvori u nešto mučnije prebacio  sam svoje misli na Olivera. I nije mi bilo lakše moje srce se steglo još više. Godinama sam pokušavao da ga zaboravim i sada sam ovde... Bilo me je sramota jer sam pokušao da ne razmišljam o njemu. Ali opet kako bi mi to razmišljanje o njemu pomoglo...

Prišli smo metalnim teškim vratima i stali bez i jedne reči. Vrata su izgledala kao nova i podsećala su na ona ko što imaju liftovi samo što se pored nalazila eleltrična brava koju nije svako mogao da otvori. Imao sam loš predosećaj u vezi ovoga. A možda sam i umislio plašeći se onoga što me čeka kada zakoračim unutra.

Činilo se kao da i Danijel okleva. To se moglo videti samo po tome što nije istog momenta pružio ruku i prislonio je na čitač otisaka, dok je njegov pogled bio hladan i prazan. Teška metalna vrata su se nečujno otvorila.
Nestrpljenje je u mene ključalo dok sam pravio korak za njim. Ćutali smo. Kao da smo očekivali nešto. A možda je to, ponovo, moja mašta.

Prostorija nije izgledala nešto preterano veliko i više je podsećala na nekakvu laboratoriju ali ne u potpunosti. Za jednim od visokih stolova na kojima su se nalazile razne bočice sa nečim što liči na doktorski pribor, stajala su dva čoveka sa čudnom opremom na sebi. Oprema je podsećala na one protiv nekakvih toksičnih materija samo što su bile nekako previše naoružane? Mogao sam videti razna sečiva prikačena za njih. Ovo sve je izgledalo nestvarno. Kao da sam ušetao u neku filmsku scenu, samo što je ovo bilo daleko gore. Ovo je stvarno...
Krajičkom oka sam primetio druga vrata iza njih i predpostavio da se tamo nalazi Oliver.

Dva nepoznata čoveka su podigla pogled i brzo izašlo iz prostorije. Kao da su vodili nekakav razgovor koji ja nisam mogao da razumem ili čujem.

Pomalo u šoku dovukao sam se do drugih vrata. Ruka mi je drhtala kako sam potegao za kvakom. Nisam više mogao da oklevam, posle toliko godina... zgrabio sam kvaki i previše naglo okrenuo vrata. Kako sam ušao  na par koraka su se nalazila još jedna ali staklena vrata praćena staklenim zidom. Moj pogled se spustio na osobu koja leži u belom krevetu prikačena na razne aparate. Srce mi  se steglo sada još jače. Osoba koju sam nekada posmatrao sa divljenjem sada beživotno leži na mučeničkom krevetu.

Ništa me nije moglo pripremiti na ovaj prizor! Ubijaju ga!

Nije bio pri svesti a ja sam očajnički želeo da uletim u tu staklenu prostoriju i poskidam ga sa svih tih gluposti. To bi ga ubilo...

"Koliko je u ovoj prostoriji?" Moje reči su podrhtavale od besa i bola koji me je prožimao.

"Ovo je 5-ti dan. Trebalo bi sutra da ga puste da se odmara." Odgovorio je sada zvučeći kao onaj Danijel koga znam.
Oni stvarno žele da ga ubiju!
Nisam želeo da ga pogledam.

"Ostaću do tada ovde." Odbrusio sam.

Zvučalo je kao da  želi nešto da mi kaže ali je umesto toga uzeo dve stolice i stavio ih jedna do druge, sedajući na jednu.
Nisam želeo da sedim pored njega ali mi je trebao neko kako ne bi dopustio svojim osećanjima da eksplodiraju. Po prvi u toliko godina mi je bilo drago da je to on. On me možda i najbolje razume...

Dok sam sedeo grickajući obraz prisećao sam se svog prijatelja. Osoba koju sam nekada toliko cenio i čuvao kao nekakvu dragocenost.

Zakopana sećanja su počela da naviru....