At Least Save My Monsters

32. ~Susret~

Ispružila sam nesigurno, ruku prema njegovom licu ali sam je u trenutku vratila. U toj sekundi reflektor se uključio i obasjao lice malog dečaka.

Vrisnula i prekrila usta rukama dok su mi se suze već  uveliko slivale niz obraze.
Noa!!!!
Izgledao je tako mirno, kao da spava bez i jedne brige ali... toliko krvi...

Želela sam da se pomaknem ali nisam mogla. Kao da me je nešto zalepilo za pod. Pogledala sam u svoje noge  i svu krv koja je sada preplavila ceo pod i rasla sve više. Zarobila me je! Prosto kao da želi da se udavim u ovoj patnji i svom ovom bolu.
Misli su mi letele na sve strane i nisam mogla da se vežem ni za jednu određenu već da bespomoćno zurim u Noino lice.
Krv je sada porasla taliko da samo što nije prekrila njegovo telo.
Očajnički sam pokušavala da oslobodim svoje noge, dok sam rukama mlatila oko sebe  prskajući  krv svuda po svom licu. Užas koji sam osećala je prožima svaki atom mog bića.

"Neee!!" Vrisnula sam kada je ovo crveno more progutalo njegovo telo.

To je to... umreću zar ne?

Zatvorila sam oči spremna da dopustim ovom mom košmaru da me proguta. Ali kada se ništa nije dogodilo nekoliko trenutaka, nesigurno sam ih otvorila.
Ispred mene se ponovo nalazio onaj isti sto, samo što Noe više nije bilo,  ni traga krvi, osim onog mirisa koji me nije napuštao ni sekundu.
Prostorija je sada bila u  mraku osim što je sada svetlo dopiralo iz hodnika i osvetljavalo nešto malo samo ulazni deo.

Moje oči su se brzo navikle na mrak i slabašnu svetlost zbog čega sam dopustila sebi da se okrenem i zagledam u taj mračniji deo. Moje telo je drhtalo u potpunosti i skoro sam bila paralizovana od straha, dok sam pogledom istraživala mrak. Osetila sam naglu vrtoglavicu dok se pod moju koži podvlačila melanholočnost, preplitajući se sa strahom koji je odavno kuljao mojim venama.

Nakon nekog vremena zurenja u potpunu tamu, u samom  ćošku, počela je da se oblikuje mala silueta na izgled sklupčana u veoma neudobnom položaju. Tihi, skoro pa nečujni jecaji su dopirali do mene i parali ovu tišinu koja me je terala da sd osećam nebitno, poput zrna peska.

Na trenutak mi je bilo čudno kako je malo pre nisam čula ali sam brzo odgurnula takve misli od sebe. Te misli su bile poslednji znak razuma koji me je u ovoj situaciji vezivao za stvarnost, koja  je polako klizila niz moje ruke i nestajal  poput prašine.

Ništa od ovoga nije bilo stvarno.

Sve ovo je stvarno...

"Hej..." zamucala sam polako se približavajući, na izgled, maloj devojčici.  Ali u trenutku kada sam se približila nečiji glas se čuo iz hodnika.

"Mora  da je ovde gospođo. Svuda smo tražili." Ženski uplašeni glas je rekao.

"Molim?! Ako je ovde neće se dobro završiti po tebe. Ti si ta koja je trebala da pazi na nju! Zar je toliko teško držati oko na maloj devojčici, hmm? " Ljuto je odgovorila druga žena.

Nešto je bilo u tom glasu, nešto prikriveno i prepredeno, baš kao da sam ga već čula.

Mrzim ga. Laž...
Pomislila sam ni sama ne razumejuči zašto mi se ta misao pojavila.

Nekoliko trenutaka je prošlo pre nego što je neko ušetao u prostoriju. Miris skupog parfema je ispunio moje nozdrve dok je onaj miris krvi u trenu nestao.

"Hej, Lusi! Šta radiš tu?... Uredu je mila. Idemo gore ovo mesto nije za tebe."

Huh?
Krenula sam da izgovorim nešto ali mala devojčica me je preduhitrila.

"Evo." Tužno je rekla i protrčala pokraj mene.

Njen profil je bio tako poznat.

Žena je izašla a za njom i mala devojčica tužno vukući korak za korakom.

To sam ja?

Devojčica  je zastala na vratima i okrenuka se ka meni. Iz nekog razloga njeno lice je sada bilo u potpunosti vidljivo... moje lice...

Slabašni osmeh je zaigrao na njenom licu, iz kojeg je proizilazila tuga i bol, pre nego što je izgovorila
" Mislila sam da ne želiš da me se setiš."

Pre nego što sam odgovorila vrata su se zalupila i ona je nestala.
Tresak me je uplašio zbog čega sam na trenutak zatvorila oči i kada sam ih ponovo otvorila nalazila sam se na neudobnoj stolici koja se nalazila odma pored stepenica koje su nas dovele na ovo mesto. Nije mi bilo uopšte jasno kako sam dospela tu.

Prislonila sam svoju hladnu ruku na čelu pokušavajući da oteram čudnu bol koju sam osećala.

*Klik*

Podigla sam pogled i naspram mene se nalazila prostoriju kojoj su zidovi napravljeni od debelog stakla. Svetlo je prikazivalo onog riđokosog čoveka kako sedi i... i š-šta je to?

Stvorenje bele kože, dugačkih kandži je sedelo nepomično, u čudnom položaju, zureći u riđokosog čoveka. Izgledalo je kao da nije stvarno, kao da je obična lutka spremna da prestraši malu decu ali... ono što je poništavalo svaku misao, o ne živom, bilo je ritmično pomeranje grudnog koša tog stvora. Način sedenja, držanja pa i sam izgled je pomalo podsećao na čoveka, ili neku njegovu izopačenu sliku.
I sada taj stvor je tako mirno sedeo i posmatrao svoj plen baš kao da pokušava da iskontroliše svoje sopstvene nagone i jedino što ga je zaista sprečavalo bili su lanci, čvrsto stegnuti, oko njegovih zglobova.

'Vampir' Misao je proletela poput metka, previše brzo, ostavljajući vruć trag za sobom. Ta misao, na trenutak potpuno ne uhvativa, sada je postala jasna...

'Ali... Leon ne izgleda tako... ako je vampir... ' Prošlo mi je kroz glavu dok sam ga netremice posmatrala.

Polako sam ustala i sporim koracima se približila staklu.
Zurila sam u tog stvora i kao da je i on sam osetio moj pogled, jer se okrenuo i uperio svoje tamne oči išarane bojom krvi, pravo ka meni.
Ritam mog srca je sve više odzvanjao u mom umu dok su njegove oči sada bile fiksirane na meni. Nije mi bilo potrebno mnogo da razumem šta je on želeo, da shvatim da gledam smrt u oči... To je jedino što postoji iza ovog stakla, koje je sada delovalo nepostojeće i beznačajno.
Gubila sam se u tim očima, u tom iskrenom i zlom pogledu pre nego što se začulo zvonce, i lanci koji su ga  držali u mestu su završili na podu uz glasan tresak.
Nije obraćao pažnju na čoveka u prostoriji, kao da nije želelo da prekine nešto što se događalo, nešto što ni ja sama nisam razumela.
Njegovi trmi, spori koraci i njegove oči boje smrti su me hipnotisali, ne dozvoljavajući da pomerim ni jedan mišič.
Na trenutak, u tom pogledu, bilo je nečaga ljudskog, nečega što je pokušavalo da izroni na površinu, ispliva iz reke krvi u koju je tekla samo smrt.

Prislonio je belu ruku sa dugačkim,  tankim prstima i oštrim kandžama, na staklo. Nesigurno sam spustila šaku naspram njegove osećajući hladnoću u trenutku kada sam dodirnula glatku površinu  ali i toplotu koja se širila mojim telom... Zadržala sam dah osećajući se tako malo i jadno naspram ovog stvorenja dok su mi noge klecale od straha i naleta osećanja koja su se svakog trenutka, sve jače sudarala i preplitala.

U  sledećem trenutku i ono najmanje zrno ljudskosti je u potpunosti nestalo i njegov pogled više nije bio isti...
Okrenuo se kao riđokosom čoveku, naglo prekidajući sponu koja nas je držala, i bez trenutka oklevanja zabio svoje oštre kandže u njegov vrat.

Trgnula sam se i kada sam pogledala oko sebe shvatila sam da se opet nalazim na onoj neudobnoj stolici.
Udahnula sam par puta, duboko, pokušavajući da smirim i obuzdam svoje misli zajedno sa lupanjem srca.
Polako sam podigla pogled dok se celo moje telo treslo... Sada, svetlo je bilo isključeno i iznad vrata je gorela crvena lampica.

Bilo je stvarno... jednostavno znam...
Znam...

Zurila sam u to crvenu lampicu pokušavajući da uhvatim i zadržim jednu misao ali one su samo preletale po mojoj glavi sve dok se jedna nije pojavila ostavljajući  vrući ožiljak...

'Ko sam ja?'

Po prvi put sam se zaista zapitala, shvativši da ja sebe uopšte ne poznajem.

Sada sam razumela tu malu devojčicu, taj deo mene koji nisam želela da prepoznam...