At Least Save My Monsters

38. ~Mogu mu verovati~

Nepoznato

Šum me je prenuo  iz sna. Neko se kretao kroz ovu tihu šumu, očajnički želeći da sakrije svoj trag, svoje postojanje.
To nije bila životinja, već čovek. 
Grane  su se lomile pod laganim koracima, dok je zeleno lišće, na drveću, protestovalo ovom nepozvanom gostu.

Bez trenutka oklevanja, kretao sam se kroz šumu kao da je i ona sama deo mene i ja deo nje.
Sekunde su prošle, pre nego što sam ugledao nepozvanog gosta. Žena se tihi šunjala, odlučno  razgrčući  lišće pred sobom. Većinu njenog lica je prekrivala zelena kapuljača, boja tamnog lišća.

Jedna misao je šarala po mom razuzdanom umu, prikrivajući bol koju sam osećao- lov.
Odbijao sam tu pomisao da lovim, da želim tu odvratnu, tamnu tečnost za sebe. Želeo sam da se gadim toga... želeo sam da verujem u to...

I ako sam bio na velikom rastojanju, bio sam u mogućnosti da vidim svaku crtu njenog bledog lica, bar onaj deo koji kapuljača nije prekrivala, kao i da čujem svaki njen teški udisaj i taj melodičan ritam njenog, nemirnog, srca.
Laganim koracima sam joj se približavao dok su sva moja čula bila fokusirana samo na jednu stvar.

Trebalo mi je nekoliko trenutaka da  vratim prisebnost - kada sam ugledao oronuli kolibu skrivenu, od neželjenih pogleda, visokom travom i gustim drvećem.

Zaustavio sam se posmatrajući ovaj , pomalo bizaran, prizor. Ni sam nisam znao šta da očekujem, ili šta uopšte radim. Dopustio sam da radoznalost potisne  svaki moj nagon da potrčim ka njoj i iskidam  to srce, zauvek joj zaustavljajući život.

Tamne oči su se okrenule u mom pravcu i počele su da skeniraju prostor oko sebe, pre nego što su se teška drvena vrata otvorila. Ona je kao po komandi uletela unutra, tiho ih zatvarajući. 

Izoštrio sam svoja čula i svu svoju energiju sam usmerio ka slušanju, onoga šta se zbiva unutar te kolibe.
Nešto u meni je govorilo da se nikako ne približavam tom mestu i po prvi put odlučio sam da poslušam taj osećaj...

„Šta imaš?“ Duboki, muški glas je zagrmeo.

„Informacije za Vas. “ Odgovorio je ženski glas, pomalo uplašeno.

„Nadam se da je dobro jer si me prekinula u obroku.“

„D-da... Rekli ste da Vas obavestim kada krenu da je traže, a to je sutra.“

„Uh kako bih voleo da rastrgnem tog dečka koji misli da sve zna o drevnim čarolijama, toliko problema mi stvara.“
Zagrmeo je glas praćen pucanjem kostiju i kidanjem mesa, koje se polako urezivalo u moje misli 

„I još nešto...“  drhtavim glasom je počela pre nego što ju je prekinuo.

„Stani! Nisi pazila kada si dolazila ovamo. Vrediš li ti uopšte za nešto?! Čini mi se...“

U tom trenutku nije mi ni jedno drugo upozorenje bilo potrebno, da bi se okrenuo i potrčao što dalje.

Šta god da se nalazilo tamo, osim te žene, nisam želeo da vidim.

Trčao sam neke vreme, sve dok strah koji sam osećao nije u potpunosti zamenila, nepodnošljiva bol. Moje noge su sve više usporavale  i u jednom trenutku moje telo je dotaklo grubu zemlju. Grčio sam se i savijao  od bola dok sam rukama stiskao suvo lišće i granje oko sebe. Zagrizao sam usnu, i gorak ukus krvi je ispunio moje nozdrve, u pokušaju da sprečim vriske bola koja me je prožimala.

’Zašto nisam jednostavno umro onu noć?’

To je jedina misao koju sam mogao da raspoznam u  ovom trenutku,  dok je bol  vladala svakim atomom u mom telu.

Da li je život vredan ovoga? Da postanem monstrum.... Ovo nije trebalo biti stvarno... Ovo su trebale ostati samo priče za decu, ništa više.
Ali ovo je sada moja stvarnost, koju nikada nisam želeo.

Zagrcnuo sam se u sopstvenoj krvi zbog čega sam morao da je ispljunem. Tamna tečnost išarana svetlijom krvi je obojila suvo lišće ispod mene.
Krv kao da nije želela da stane sve dok nisam ispljunuo dva zuba.
Moje telo se nekontrolisano treslo dok je moja glava ponovo pala na suvo lišće.
Ovakav napad se događa svaki dan od onog trenutka, ali ovaj je bio najgori.

Osećao sam kako me moja ljudskost napušta svakim satom, pa čak i minutom. Uskoro ću postati bezumna zver, stvorena samo za širenje smrti, praćena tragovima krvi na svakom koraku.

Rekao sam mu da dođe i da me ubije, pre nego što postanem to, pre nego što zaboravim ko sam. Dao sam mu dozvolu da mi produži život, i zato sam mu dao dozvolu da ga oduzme i poštedi ovaj svet još jednog monstruma, još jednog ubicu, jos jedne nakaze...
Imao sam osećaj da je prošla čitava večnost pre nego što je bol samo u jednom trenutku nestala. Izdahnuo sam uz veliko olakšanje, pokušavajući da umirim svoje telo, koje se i dalje treslo od šoka.

„Hej.“ Melodičan glas je rekao.

Trepnuo sam par puta, kako bi očistio krvave suze koje su mi mutile pogled, i dopustio svom telu da bar trenutak odmori, ne mareći ni za šta.

Polako sam se pridigao u sedeći položaj, oslanjajući se na debelo stablo.
Podigao sam pogled i zagledao se u to tako poznato lice, ali u isto vreme sasvim drugačije i nepoznato.
Zašto mi je on toliko poznat?

„Ko si ti?“

Iz nekog razloga nisam osećao nikakvu opasnost, zbog čega sam dopustio svojim mišićima da se potpuno opuste u njegovom prisustvu. Nisam razumeo ovaj osećaj. Nikada ga u životu nisam video, ali kao da želim da mu ispričam sve. Spokoj me je obavio poput najmekanijeg pliša i, u tom trenutku, svaka moja odbrana je pala.
Pljunuo sam zaostalu krv i zagledao se  u njegove ledeno plave oči, preko kojih je padao, poneki, pramičak bele kose. 

Osmeh je zaigrao na njegovom licu i u tom trenutku sam pomislio da može pročitati svaku moju misao, svaki moj greh.

„Ko sam? Mislim da to ni sam ne znam. Ali možeš me zvati Luk.“

Čučnuo je pored mene i izvadio belu maramicu , prošivenu crvenim vezom i cvetom ruže, iz džepa  i pružio mi je.  

Prihvatio sam je ne skidajući pogled sa njegovih prodornih očiju.

’On zna sve.’
Je ono što mi je prošlo kroz glavu.
Prislonio sam maramicu na uglove usana brišući krv, jer da nisam to uradio, imao sam osećaj da bi ga uvredio.

„Mogu ti pomoći.“ Rekao je toplo.

Ne mogu ni da shvatim šta je on ali definitivno nije čovek.

„Mogu da sprečim ono u šta se pretvaraš.“ Rekao je sa osmehom, kao da  mi je govorio da ne moram imati ni jednu više brigu na ovom svetu.

Te reči su zvučale tako obično, ali u isto vreme su ulivale toliko nade... Nisam progovarao  nekoliko trenutaka, pokušavajući da saberem svoje misli.

Ustao je i polako mi okrenuo leđa.

„To je tvoj izbor.“

Napravio je par koraka pre nego što sam viknuo:
„ Čekaj!“

Nisam bio siguran da li je to bila moja neverovatna želja da uhvatim i tu malu mrvu nade, ili njegovo samo prisustvo koje je  budilo smirenost u meni.

'Možda tako uspem da im  pomognem...'

Mogu mu verovati...

[...]