"Nešto ću učiniti Luk po pitanju toga. I sam si pročitao pismo..."
Nastupila je tišina pre nego što je odgovorio.
"Šta možemo? Kako da pobegnemo odavde? "
Glas mu je pucao.
Nisam mogao da procenim da li je uz mene ili ne. Njegova pitanja su na trenutak probudila sumnju u meni ali je iste sekunde nestala.
"Udahni duboko i smiri se. Imam plan. "
Ozbiljno sam rekao jer sada nije vreme da razmišljam o povlačenju. Dovoljno dugo sam premotavao taj plan u glavi. Dovoljno... ne previše jer sam se bojao da ću se predomisliti ako nastavim da razmišljam o tome.
Uzdah se čuo sa druge strane vrata.
"Šta želiš da učiniš?"
Divio sam se svom bratu koji je čak posle svega ovoga uspeo da se sabere i pokuša da razmišlja racionalno. Njegovo ponašanje i hrabrost je meni dalo podršku koja mi je trebala i sva sumnja i kolebanje je nestalo. Ne znam da li bi ovo mogao bez njega.
.
.
.
.
U meni su se borila osećanja dok sam spolja sve obavljao bez muke, kao da sam navikao na ovakve stvari... Nisam znao da li je ovo ispravno ili ne. Samo sam znao da je ovo jedini način da ostavim iza sebe ovaj očajni život i počnem ispočetka. Ovaj ples koji sam vodio sa životom i smrti je delovao tako nestvarno. Jednostavno sam se prepustio svojim osećanjima.
Bar imam Luka i Lusi. Ne treba mi više niKo i ništa. Mogu krenuti ispočetka zar ne? Konačno ćemo biti slobodni!
Oterao sam sve druge misli od sebe dok sam sipao benzin po podu. Ovo bi trebalo biti dovoljno. Posmatrao sam kako se tečnost razilazi po podu i sliva u baru na sredini male kuhinje, tačno ispod starog drvenog stola.
Neće mi nedostajati ova kuća.
'Vreme je.' Pomislio sam.
Lagano sam se udaljio od kuhinje i otišao još jednom da obiđem oca i maćehu koji su čvrto spavali u svojoj sobi. Poput robota, osećajući samo prazninu u sebi, ušetao sam u njihovu sobu. Njihova usnula tela nisam ni pogledao već sam zgrabio očeve ključeve sa stola i izašao iz prostorije. Više nije bitno zar ne? Neću morati da se plašim više. Okrenuo sam se i na trenutak razmislio da li da zaključam vrata ili ne. Ne znam da li je to bio trenutak slabosti ili činjenica da ne želim da budem kao on, nisam zaključao vrata. Opustio sam ruku i ključevi su zazvečali praveći veliku buku. Ništa se nije dogodilo.
Trenutak slabosti... Produžio sam ka spavaćoj sobi u kojoj su se nalazile mamine stvari. Par trenutaka sam stajao ispred vrata samo ih posmatrajući, pre nego što sam se okrenuo i uputio ka podrumu.
Ovi ključevi mi ipak neće trebati. Ispustio sam ih iz ruku i oni su uz glasan tresak završili na podu.
U tom trenutku ni sam nisam razumeo svoje ponašanje, mada nije bilo ni bitno.
Svakim korakom pod je zaškripeo narušavajući ovu mrtvu tišinu koja me je okruživala.
Stao sam ispred vrata koja su me oduvek delila od njega i pokucao. Nema odgovora.
Pokucao sam još dva puta ali ni jednom nije bilo odgovora.
Pokušao sam da otvorim vrata ali su ona bila zaključana. Spustio sam pogled i ugledao mali papirić ispod vrata.
Dobro je, znači da je izašao već odavno, baš kao što sam mu i rekao. Ne želim da ovo gleda. Ne želim da vidi ovo hladno i bezosećajno lice u ovom trenutku. On ne zna šta sam ja naumio ali me je svakako poslušao i čeka me napolju u šupi iza kuće. Veruje mi.
Bacio sam šibicu i brzinom svetlosti istrčao iz kuće. Plamen je u sekundi buknuo u kuhinji i polako je počeo da se širi. Na trenutak sam zastao da se divim vatri koja je počinjala da guta sve pred sobom, pre nego što sam izašao iz kuće.
Obišao sam kuću i zastao ispred šupe.
To je to!
Konačno ću ga videti posle toliko godina i moći ćemo zajedno da napustimo ovaj pakao. Srce mi je zaigralo kada sam naslonio ruku na vrata. Napetost i uzbuđenje su rasli ali u sekundi sve je isčezlo. Šupa je bila prazna. Nikoga nije bilo ovde.
U panici sam se osvrtao po maloj prostoriji u nadi da ga samo nisam video, da je zaista ovde. Jedino što sam video bila su loše naslagana drva i čoškovi prekriveni paučinom, njega nije bilo.
" Luk gde si?!" Viknuo sam dok je panika u meni sve više rasla. Šta da radim? Vreme mi je isticalo, plamen je buktao sve jače i uskoro će neko da primeti. To je previše veliki rizik.
"Ali Luk... Ostavio sam ti ključ. Dogovorili smo se..." Prošaputao sam.
Misli su samo prolazile padajući na moju dušu kao šamari.
Da li si ikada postojao?
YOU ARE READING
At Least Save My Monsters
Horror~ Triler/horor sa dozom romatike~ Lusindin život je veoma buran, i na veoma surov način njen predah od realnosti u školi biva oduzet. Sve više je tonula u beznađe i mračne dubine njene izmučene duše. Nikada se nije osećala potpunom, oduvek je znal...
