At Least Save My Monsters

15. ~Nisam želela da i nju izgubim~

"Nisam je.... ubila."

~Flashback~

"O čemu pričaš Bets?" Posmatrala sam je sa nevericom, pokušavajući da obradim informacije koje je moj mozak odbijao da prhvati.

"Samo kažem." Slegnula je ramenima. "Svaki put kada bi neko nestao bez traga on bi isto nestao ali bi se vratio posle par dana."

Nisam verovala u to što ona priča. Odmahnula sam glavom na šta me je ona mrko pogledala. Napravila je par koraka ka meni i duboko udahnula.
Ovo u opšte ne želim da čujem... Stavila je ruku na moje rame i glavom mi pokazala da sednem na krevet u njenoj sobi.
Bez reči sam je poslušala ne skidajući pogled sa njenog, odlučnog.

"Vidi..." ponovo je uzdahnula "...složiću se da je Leon simpatičan i znam da ste nekada bili dobri. Ali... Lusi, ljudi se menjaju. Znala sam da mi nećeš poverovati ali morala sam da kažem nekom ovo u slučaju da i ja... nestanem. Znam da je ovo veoma teško ali ako mi se nešto dogodi, moraš da odeš odavde! Što dalje od ovog čudnog grada."

Prekinula sam je zbunjeno "O čemu ti to pričaš Bets? Šta da ti se..."

Stavila je prst na svoja usta i ja sam odma zaćutala." Samo me saslušaj. Jedno veče dok sam šetala opazila sam ga sa društvom, među kojima je bio jedan moj prijatelj. Uglavnom Otišla sam sa njim sa namerom da nekako ispitam Leona. Nisam primetila ništa čudno sve dok nisam krenula kući. Bio je previše ljubazan hteo je da me odveze kolima,što mi se učinilo kao sjajna prilika." Zastala je na trenutak promatrajući moje lice. "Znaš da se priča da samo devojke, noću nestaju, pa sam morala da se uverim.Obećaj, da ništa od ovoga nećeš reći Teodoru."

Sobom je zavladala tišina i ja sam blago klimnula glavom. Ti pokreti su nekako bili mehanički a ne moji... Čak i ove suze koje su me peckale u očima kao da nisu bile moje.

"Ponela sam, naravno, pištelj koji sam dobro sakrila." Nastavila je "Znaš onaj koji moj tata drži za ne daj bože?"

Ponovo sam klimnula osećajući mučninu kako mi se penje do grla.

" Kada smo seli u auto on je samo vozio u krug oko moje kuće?!" Zastala je sa prestravljenim izrazom na licu i prošaputala dok joj je glas podrhtavao "Znao je Lusi... Znao je šta nameravam. Znaš šta mi je rekao?" Zastala je promatrajući me. "Rekao je: 'Šta si sada očekivala, hmm? Da ću te odvesti u neku šumu u neku kolibu i zaključatite u podrum?' Kako je mogao da zna? Nikome nisam rekla! Posegnula sam za pištoljem koji se nalazio u mojoj torbici ali njega nije bilo. Uspaničila sam se kada su se vrata zaključala a ja nisam mogla da pronađem svoj pištolj! Gorko se nasmejao i pružio mi MOJ pištolj! I rekao mi je da odlazim i da ne guram nos gde mu nije mesto."

Iz nekog razloga sam se osećala povređeno zbog ove njene priče. Možda zato što je to radila iza mojih leđa? Ili zato što je napala Leona? Tišina je zavladala prostorijom dok je ona čekala moj odgovor.
Znala sam da ne laže ali nisam znala da li da verujem u njene zaključke. Iz nekog razloga želela sam da se sad izderem na nju ali sam ćutala.

"I dalje mi ne veruješ, jel da?" Tužni osmeh joj je zaigrao na licu a povređenost se čula u glasu. "Videćeš! Ako se ne vratim, molim te..." prišla mi je značajno spuštajući njenu ruku na moju " idi odavde."
Njen pogled je postao mračniji i više ni jednu emociju nisam mogla pročitati sa njenog lica. Postala je neka druga osoba, koju više nisam poznavala. "I nikada, ni pod kojim razlogom se ne vraćaj ovde."

I tu se naš razgovor završio. Pa čak i onda kada sam je pitala šta planira i želela sam da pođem s njom da ne bi napravila neku glupost, ona me nije slušala.
Bila sam ljuta na nju ali i na sebe...
Znala sam da si se promenila Bets ali zar je ovo taj razlog?

Odlučila sam to veče da je pratim. Morala sam, čak i ako sam bila povređena, da se uverim da je dobro i da utišam ovaj glas koji mi je šaputao da je ona u pravu.
Sve je izgledalo nekako nestvarno, previše uvrnuto. Ne bi Leon to uradio? Zar ne?
Otresla sam glavu pokušavajući da se oslobodim tih groznih misli. Mislim da me nije primetila. Pratim je preko pola grada i mislim da mi prilično dobro ide. Polako se smrkavalo i za tili čas napolju je bio mrak.
Nalazila sam se ispred mračne uličice u koju je Bets zakoračila ali je više ne vidim. Izgubila sam je! Nastavila sam tiho da koračam dok sam osetila kako privezak na lančiću otavlja vruće otiske na mojoj koži.
Nisam čula ništa. Apsolutno ništa. Čak je i previše tiho. Jedino je moje ubrzano disanje narušavalo ovu mrtvu tišinu.

Osetila sam hladnu ruku na mojim ustima i kako me neko odvlaci ka zidu.  Krenula sam da se izvučem iz tog stiska ali me je poznati glas sprečio u tome.
"Nisi trebala da me pratiš."

Okrenula sam se i ugledala ljutu Betani koja je u drugoj ruci držala pištolj.

"Ne sviđa mi se ovo Bets... ko zna kakvih ljudi ima ov..."

"Bolje onda idi."

Nisam verovala šta čujem. Ja sam došla da pazim na nju i ako mi to ne ide baš najbolje a ona je takva!?

"Recimo da si pronašla nešto ja želim da ti pomognem i želim da ti verujem samo ako..."

Ponovo me prekinula "Nije bitno. Samo... idi kući."

"Bets... najbolja si mi drugarica i zbog toga ti moram reći da staneš sa ovim. Ovo je p..." pre nego što sam dovršila rečinicu čula sam glasno *klik* i pištolj uperen u mene.
Odbijala sam da prihvatim ovu realnost.
Usta su mi ostala otvorena od šoka dok su mi svakakve misli letele po glavi.
"Z-zašto?" Je jedino što sam uspela izgovoriti.

"Znam da ti mnogo toga nije jasno Lu ali molim te samo odlazi. Svesna sam u šta se upuštam i možda je sve ovo bila samo jedna velika greška ali moraš da me razumeš..." sledeće reči je prošaputala kao da je ja na sve ovo prisiljava "...Molim te, odlazi. Sve sam spalila i niko neće znati ništa!"

Zbunjeno sam je pogledala dok sam sve svoje misli gurala u stranu  i fokusirala se samo na nju. Nisam želela da je ostavim u ovom ludilu.
Nisam želela da i nju izgubim.
Napravila sam par koraka prema njoj dok su njene usne oblikovale reč 'Izvini' pre nego što sam čula oštar i glasan zvuk i metak moji pogađa moju nogu. Vrisak je napustio moja usta od užasnog bola i šoka koji je prostrujao čitavim mojim telom.

"Ako sam u pravu... on će se pojaviti i znaću da možda ti imaš neke male veze sa ovim i ako možda to ne znaš. Ali to više nije bitno jer moram prvo da učinim nešto. Stvarno mi je žao Lu..."

Nakon toga sve je postalo crno...




Noga me je užasno bolela i mislila sam da ne mogu da se pomaknem. Nesigurno sam otvorila oči i pokušala da se priviknem na svetlost koja me je na trenutak zaslepela. Zvukovi su polako dolazili do izražaja i sada sam mogla da razumem šta pričaju. Pokušala sam da se pridignem i zatražim vode ali kada sam to uradila znoj me u trenutku oblio.

Nije mi trebalo dugo da shvatim da ležim u bolničkom krevetu i da prepoznam ljude ispred mene po njihovim plavim uniformama.

Želela sam da je sve to samo neki ružan san.

Ispričali su mi šta se dogodilo nakon mnogo pitanja...

Pištolj koji je Betani nosila nalazio se pored mene, sa mojim otiscima. Dok je njeno telo nađeno nedaleko od mene. Bila je ubijena iz tog pištolja... Taj dan su svi sumnjali u mene. Mogla sam uočiti sumnjičave i zgrožene poglede uperene u mene. Pa čak i kada su forenzičari utvrdili da je ja nikako nisam mogla ubiti, čak i tada su me svuda pratili ti sumnjičavi pogledi i šapati krivice. Sve je to uništilo moj donekle normalan život u školi a samim tim je još više pokopao moj dotadašnji.

~end of flashback~

Hladnoća me je obavila dok su mi se suze tiho spuštale niz obraze. Rukavom sam pokušala da ih obrišem ali me je Teodor sprečio u tome i naglo povukao u zagrljaj. Bila sam iznenađena, jer se ne sećam kada me je neko poslednji put ovako zagrlio. Sada su me osećanja pogodila još jače i onda sam zapravo shvatila koliko sam usamljena. Nisam mogla to više da podnesem. Pokušala sam da utišam jecaje ali prosto nisam mogla.

"Žao mi je." Prošaputala sam a on me je zagrlio još jače.

"Nemaš zašto da se izvinjavaš. Svi bi trebalo tebi da se izvine."

Smirila sam se i brzo se odmakla od njega. Bila sam mu zahvalna na neki način.

Prijala mi je sada ova tišina i ako sam duboko u sebi želela da je tu  Leon.

Teo se ponudio da me otprati kući jer kako kaže, njemu je to usput. On je razbio ovu tišinu i počeo da se šali pokušavajući da mi izmami osmeh. I kada sam želela nešto da mu kažem čudan zvuk me je prekinuo.
"Hej, jesi li čuo?" Zastala sam.

"Šta?" Okrenuo se i pogledao u pravcu u kom sam ja gledala. "Ja i dalje ne čujem ništa."

Stavila sam prst na usta pokazujući mu da ućuti. Tek tada sam shvatila da je zapravo sve oko nas pusto. Ništa se nije čulo, pa čak ni vetar.
I dalje nisam mogla da shvatim šta se to čuje iz parka pored kog smo prolazili. Taj park je izgledao kao neka mala šumica.
Želela sam da odšetam odatle ali do mene je dopre zvuk koji je zvučao kao da neko šapuće "Upomoć." Nešto definitivno nije kako treba.

Teo me je uhvatio za ruku i povukao ka izvoru. Pre nego što sam uspela da odreagujem on ju je pustio i ja sam se skoro sudarila sa njim.

A uskoro sam shvatila i zašto...