At Least Save My Monsters

40. ~Smrt~

Ušetali smo u prostoriju u kojoj su bili Oliver i Kasandra. Ovaj put se nije nalazio u onoj staklenoj sobi, već je ova izgledala više kao bolnička soba ispunjena raznovrsnim cvećem koji su davali oštri kontrast naspram ovih belih zidova i jednostavnog nameštaja. Taj predivan miris ruža i jorgovana bi trebalo da nas bar malo umiri, a te vesele boje bar malo razvesele, ali umesto toga one su nas samo podsećale na trenutak koji se bliži zbog čega su poprimile sasvim drugo značenje.

Zagledao sam se u njegovo izmučeno lice, na kome sam pokušao da pronađem bar malo one razdraganosti koju sam pamtio. Želeo sam da u tim očima pronađem bar malo utehe...

Njegovo lice je bilo previše bledo, na kome su se jasno videli ljubičasti podočnjaci i nazirale jagodične kosti. U tim tamnim očima u kojima su igrale varnice života, sada su one nemo tinjale, kao da bi se svakog trenutka mogle ugasiti. Srce u mojim grudima se steglo zbog čega sam jedva izvio svoje suve usne u blagi osmeh, kada su nam se pogledi sreli. Uzvratio mi je malo većim osmehom ali je delovalo kao da je uporno pokušavao da prikriva svoju bol, i svaki pokret za njega je bio pretežak.

„Ž-želim da t-ti se zahvalim, D-deni." Prošaputao je Oliver, sa osmehom koji je sada podrhtavao.

„U redu je Olivere, nema potrebe. Nemoj da se osećaš loše. Da sam mogao da uradim još nešto za tebe, to bi i učinio."
Rekao je Danijel sa primetnom tugom u glasu. Ovaj put nisam to video kao nešto što je lažno i zanemarljivo, ta osećanja koja sam ja, u ovom trenutku, najbolje razumeo.
Srce u grudima mi se sve više stezalo dok sam posmatrao ono što je ostalo od onog veselog dečaka, dok sam posmatrao kako se sva moja nada lomi na parčiće spremna da je vetar ponese u provaliju ništavila.

„Mama...." Počeo je na šta ga je Kasandra prekinula.

„Znam šta želiš sine..." Rekla je dok se gušila u svojim suzama, koje nije mogla toliko dobro da prikrije.

„Prebaciću te u kolica i izvadiću ti .... te...te cevčice...." Prošaputala je dok se celo njeno telo treslo, oborenog pogleda.

Prišla mu je i pala na kolena, pored njegovog kreveta, rukom prolazeći kroz njegovu gustu, kovrdžavu kosu. Njene usne su podrhtavale dok je drugom rukom sklanjala kosu kako bi naslonila lice na njegove grudi.

Tako mi je žao sine... Ja neću sebi nikada oprostiti. Toliko sam te povredila...."

[...]

„Znaš, n-nisam ov-vde dolazio toliko d-dugo."
Rekao je sa blagim osmehom na licu dok smo posmatrali narandžasto nebo, i obrise sunca u daljini. I ako je bilo rano ujutru, nekakva čudna toplota nas je obavila čak i ako su sunčevi zraci tek počinjali da naziru, kroz guste grane.

„Žao mi je Olivere! Nikada nisam želeo da odem bez pozdrava, da...."

„U-uredu je." Prekinuo me je. „Sigur-ran sam d-da imaš razlog."

Okrenuo je pogled ka meni i sada sam, sasvim jasno, video kako se taj sjaj polako gasi.

„M-moram ti s-se zahvaliti." Duboko je udahnuo dok je iz njegovih pluća proizilazio čudan zvuk.

U mojim očima su se skupljale suze koje sam jedva zadržavao. Nisam želeo da me u ovom trenutku vidi kako plačem. Želeo sam da budem jak za njega, da mu dam odušak od svega, da ga vratim kroz vreme bar na trenutak. Baš kao što smo nekad sedeli na istom ovom mestu pre toliko godina, kada je sve bilo drugačije, kada smo bili toliko naivni, ni ne sluteći na to šta nas čeka dok budemo koračali kroz život.

„Za šta?" Jedva sam izgovorio gledajući samo obris života koji je nekada imao.
Blago sam odmahnuo glavom i zagrizao obraz u pokušaju da sprečim lavinu tuge koja se u meni komešala.