At Least Save My Monsters

30. ~Danijelova priča III~

"Znači to su bili tvoji roditelji?"

"Da." Odgovorio sam tiho.

"Kako i kada si pobegao odatle?" Upitao me je sumnjičavo.

"Isti dan kada ste i vi...."
.
.
.
.
.

Iz mračnog ćoška sam posmatrao Nou kako daje naređenja grupi dečaka, koja je bila spremna da po svaku cenu pobegne sa ovog mesta. Bes u njegovom glasu i odlučnost u svakom njegovom pokretu me je naterala da ostanem skriven u tami.
Nije me mnogo bilo briga za ostale, na pameti su mi bili sam Noa i Lusi

Zamrzeo sam sebe od trenutka kada sam ugledao iskarapljena tela i izgrebana lica svojih roditelja. Nisam ni imao prava da im se pridružim zato je i bolje da bude ovako.

Bacio sam još jedan pogled pre nego što sam odjurio na drugu stranu svestan da će se uskoro svi alarmi oglasiti.
Čvrsto sam stezao nož u ruci dok sam polako prilazio vratima kod kojih je stajao jedan čuvar.
Nečujno sam mu prišao sa leđa, i pošto sam bio dovoljno visok, nije mi bio problem da mu stavim ruku preko usta i oštrim sečivom presečem tanku kožu koja je štitila njegov grkljan.
Krv se prolila po mom nožu, završavajući na mojoj ruci. Metalni miris je ispunio moje nozdrve i ovaj put nisam osetio ništa, za razliku od svakog drugog puta...

Čovek je pao na pod dok su iz njegovih usta dopirali pištavi zvukovi. Pokušao je drhtavom rukom da dosegne do svog džepa ali pre nego što je uspeo da to postigne zgazio sam je, sve dok se njegovi mišići nisu potpuno opustili.
Čučnuo sam i na brzinu obrisao oštricu noža u njegovo odelo.

Mrzim ovakve stvari....

Izašao sam iz ovog podzemlja i uputio se ka Lusinoj sobi, koja se nalazila na samom kraju dugačkog hodnika. 

Kao što sam i očekivao čuvari su se nalazili ispred njene sobe. 
Sakrio sam se iza ćoška, ispred stepenica, i bacio viljušku dole niz stepenice.
Taj zvuk je odjeknuo celim hodnikom i poremetio tišinu koja je do tada vladala.
Pribio sam se uz zid, svestan da i ako pogledaju prema stepenicama neće me moći lako uočiti zbog dovratka u kome sam stajao.
Koraci su se polako približavali a adrenalin u meni je sve više ključao. Čuvar se približio stepenicama i tada sam izašao bez trenutka oklevanja i proboo nož kroz njegov vrat. Ovo nije očekivao.
Pao je na pod očajnički pokušavajući da dotakne dršku noža.
Brzo sam izvadio pištolj iz njegove futrole. U tom trenutku drugi čuvar je dotrčao da vidi šta se dešava ali i pre nego što je shvatio metak je prošao kroz njegovu lobanju i zabio se u u beli zid iza njega. Sa izrazom zaprepašćenosti i užasa njegovo telo je završilo na podu praveći baru krvi oko sebe.

Izvukao sam nož iz vrata prvog čuvara i ponovo ga obrisao u njegovo odelo. Krv je sada isticala još brže i mešala se zajedno sa krvi od drugog čuvara oblikujući veliku baru crvene tečnosti.
Nisam želeo da razmišljam o tome, već sam ustao, sakrivajući pištolj u jedan duboki dzep širokog duksa.

Sad kada sam ih se rešio moram da se vratim i pomognem Noi.

[...]

Alarm se već uveliko oglasio i siguran sam da su se sada svi uputila ka podzemlju. Bar tako neće prolaziti kroz onaj zabačeni hodnik, koji je daleko od ulaza za podzemlje, i primetiti dva krvava tela.
Odmahnuo sa glavom terajući te misli iz glave jer nisam smeo dopustiti da me išta omete sada. Jedna greška i sve ovo je gotovo. Noa upustio si se u ovo a ni sam nisi svestan kako je ovde gore ili kako je napolju. Mada kako bi mogao da znaš....

Ponovo sam se pronašao u podzemlju nečujno izbegavajući prve čuvare koji su stigli tamo. Bio sam siguran da ostali neće još u skorije vreme stići jer je većina njih bili u 'lovu' , ali čak i ova četvorica su predstavljala problem.