At Least Save My Monsters

PROLOG

Napravila sam par koraka u nazad dok su se suze nekontrolisano spuštale niz moje obraze i kvasile  ruku ostavljajući vreli trag istine.

Ovo ne može biti on...

"Ne..." šaputala sam i prekrila lice rukama zaboravljajući na sve, na sve sem monstruma koji je stajao ispred mene. Nemam snage da se suočim sa njegovim nežnim pogledom koji mi je oduvek topio srce, pa čak i onda kada sam želela da ga mrzim ...

Pobegla bih što dalje od onoga što me izjeda već dugo, od krivice koja je sve više kidala onu nit nade za koju sam se hvatala celim svojim bićem.

Sudarila sam se sa hladnim zidom dopuštajući mojim mislima da se vrate u realnost onoga što se događalo ispred mene. Mada, koliko god sam se trudila da zadržim niti razuma one su polako klizile niz moje prste gubeći se u gustoj magli razuzdanih misli.

Polako sam se spustila niz grubu površinu i sela na pod moleći se da se sve ovo završi.

"Ne... molim te..." šaputala sam.

"Zbog tebe sam naučio da ih pravim. Čak i da šijem." Ponosno je rekao.

"Ne...“ Rekla sam šapatom dok je sva snaga napuštala moje telo.

"Zašto plačeš?.." začuđeno je rekao "Ovo sam uradi zbog tebe!"

Jak udarac je odzvonio prostorijom i kraičkom oka sam mogla da opazim metalnu oštricu koja reflektuje ono malo svetla u prostoriji.

Nisam imala snage da podignem pogled dok su se koraci približavali ka meni.

Želim da se ova noćna mora završi.
Teret tuđih duša postaje sve teži  sa  svakim novim korakom, hraneći senku smrti spremnu da me prihvati u svoj zagrljaj i oslobodi me tereta koji je uništavao moje biće.

Sve te napaćene duše su pokušavale da mi ukažu na surovu istinu ali ja sam ih odbijala svojim lažima i nadom koja nije postojala.

Nadom da spasim njega...da spasim sebe.

Čučnuo je ispred mene i obuhvatio moje lice njegovim, još toplim i lepljivim rukama od krvi. Znala sam da je ovo sad napravio. Znala sam da je to uradio za mene. Svaki put kad bih pomislila na to nisam mogla da ne osetim sreću...
Ta ljigava, bolesna sreća koja je davala mračnu notu i još više prljala moju dušu. To me je još više plašilo i teralo da sebe mrzim više. Šta sam ja to postala, da pronalazim sreću u nečemu... u nečemu u čemu bi samo đavo uživao sa osmehom.

Kako te mogu spasiti, ako ne mogu ni  sebe?

"Nemoj da plačeš. Ovo sam uradio za tebe." Nežnim glasom je rekao.

Sklonio mi je kosu iza uveta i obrisao suze ostavljajući krvave tragove na mom licu.  Gledala sam u crvenu tačku na hladnom betonu prezirujući sebe i ovaj osećaj koji je budio u meni.

"Hej znam da je malo u neredu ali sam ti morao odmah pokazati. Jednostavno se nisam mogao suzdržati!" Uskliknuo je.

Nakon par trenutaka u tišini još jednom mi je prošao prstima kroz kosu i nežnim  glasom rekao

"Imaš li ti pojma koliko si lepa? Ova crvena boja ti savršeno stoji."

Konačno sam pogledala u njegove oči koje su sijale poput dva crvena rubina    u ništavilu patnje i bola.
Osetila sam kako mi obrazi blago crvene zbog čega sam odmahnula glavom i u neverici nastavila da posmatram njegovo lice.
Oduvek sam mislila da ga najbolje poznajem, da ga jedino ja razumem... Zar sam stvarno mislila da se posle svega ništa neće promeniti? Zar sam stvarno toliko verovala u laži koje sam sebi predstavljala kao iskru nade u ovom ludilu...

"Zar me više ne voliš?" povređeno je rekao i izvio usne u  slabašni osmeh.

Da li ga stvarno volim? Ima li smisla odgurivati tu pomisao, to osećanje koje nisam želela da prihvatim toliko dugo...

Nisam mogla da podnesem njegov pogled i toplinu koja je strujala mojim telom zbog čega sam čvrsto zatvorila oči i naslonila glavu na njegove grudi.

Želela sam da verujem da on nije takav , da to nikada ne bi učinio....
Strah je ponovo prostrujao mojim telom mameći suze da još jednom poteku kao znak poraza.

"Pa ti se treseš!" zagrlio me i prislonio bliže sebi.

„Imam pravu stvar za tebe!“ Poljubio me je u čelo i polako ustao.

[...]