At Least Save My Monsters

9. ~ "... Ne osećam ništa." ~

          Lusi

Mrak je gutao sve pred sobom dopuštajući mi, tek toliko, da nazrem obrise poznatog nameštaja kako se ne bih sudarila o njegove oštre ivice.

Svakim korakom sam se približavala izlaznim vratima koja sam očajnički želela da povučem i istrčim iz neprekidnog kruga izopačenih snova. Ali svaki taj san se prekidao tik pre nego što stignem do vrata i nova, strašnija scena bi se odigrala predamnom. Predstava smrti se vrtela oko mene, mameći me da postanem deo nje, i svaki put kada bih to odbila ona bi pronašla put do moje preplasene duše i ponovo je zarobila nevidljivim koncima koji su diktirali njene pokrete.
Ali jednom i ta lutka će se istrošiti, uprljati i iskidati a umesto nje ostaće stari podrpani pliš iz koga štrče konci koji su je nekada držali u celosti.

Glava mi je užasno pulsirala od bola koji se sve više budio, svakim novim korakom koji je postajao sve teži i sporiji. Moje telo je blago podrhtavalo od umora koji je gurao moje misli preko granice ludila, sve do ponora ništavila u ruke olakšanja. 

Umor me je pritiskao, oduzimao mi je  ravnotežu i konačno moje noge su popustile i našla sam se na hladnom podu. Mogla bih, bar na trenutak, da zatvorim oči. Samo na trenutak...
Tama koja me je obgrila sada je izgledala umirujuće ulivajući mi osećaj sigurnosti prekrivajući strah koji sam do tad osećala. Nemam čega da se plašim jer više ništa ne može da me iznenadi...
Samo sam želela da sklopim oči i da se odmorim od ove predstave koja je polako prerastala u moju realnost.

Više nisam osećala ništa, sem velikog olakšanja koje me je ispunjavalo. Kao da mi je teret pao sa srca dok sam prepuštala ovom osećaju da obgrli moju iscrpljenu dušu.

'Čekaj... ja ne želim da zaspim. Ne smem. Šta će biti kada sklopim oči? Da li se ovako završava poslednja scena ove nameštene predstave?'

Prošla mi je misao kroz glavu.
Ali zašto da ostanem budna?
Mogu jednostavno da se prepustim.

Huh, kakav je to miris? Tako je poznat. Poput polja ljiljana...

Ustvari da li je to uopšte bitno sada?

Imali koga?

Ne vidim ništa! Previše je mračno, ili su mi oči zatvorene, teško je bilo odrediti...

Zapravo nisam sigurna da ikog poznajem?

Ko sam ja?

Misli su letele bez nekog reda, ne dopustivši da i jednu od njih završim već su se smenjivale brzinom svetlosti i ponovo gubile negde u daljini.

Hah, glupa dosadna pitanja! Zašto jednostavno ne mogu da spavam u miru, bez da se te misli roje i teraju san koji je samo čekao da me prihvati u svoje naručje.

"Lusi?! Lu!..." glas je postajao sve glasniji terajući san još dalje.

Koga on to uopšte doziva? Nisam znala da ovde ima još nekoga...

Predstave, zar ne?

Kada je ta misao došla do moje glave i kada sam shvatila šta to znači trgla sam se i polako pridigla u sedeći položaj. I dalje mi se spava i još uvek sam umorna ali mislim da još nije vreme za to... Možda će on moći da nas izbavi iz ovog mesta.

Pročistila sam grlo i viknula.
"Hej! Imali koga?"

Nije me bilo briga da li će me ponovo čuti ono čudovište jer sam želela da ovaj put verujem... da verujem da ću se izvući odavde i da ovo nije samo još jedan novi trik koji bi po poslednji put vezao moju dušu nevidljivim koncima.
Pridigla sam se na noge i pokušala da održim ravnotežu. Znoj se slivao niz mene a noge su mi drhtale od naprezanje da ostanem u tom položaju.