At Least Save My Monsters

27.~ Šta ćeš uraditi? ~

Lusi

Otvorila sam oči pokušavajući da shvatim gde se nalazim. Prijatan miris je ponovo ispunio moja pluća i nije mi trebalo dugo da shvatim da se i dalje nalazim u onoj neudobnoj stolici, okružena mirišljavim svećama. Pogledala sam u plamen koji samo što nije utihnuo. Taj plamen sada je izgleda toliko bezopasno, čak bih rekla i lepo.

"Hej sklanjaj se! Moram da izađem odavde!" Grubi muški glas je uspaničeno rekao.

Ubrzo su se otvorila vrata na drugom kraju prostorije i jaka svetlost je osvetljavala samo onaj mali deo prostorije, koji se nalazio ispred vrata, kao da tama nije dopuštala svetlu da je otera.  U trenutku kada su se otvorila nečiji teški koraci su glasno projurili pored mene.

Koliko su oni želeli da izađu odavde toliko ja nisam želela da se pomaknem. Moje telo nije želelo da napusti ovu tamu. Mirno sam sedela zakovanog pogleda na sveće koje su se polako gasile, dok su svi ostali izlazili iz prostorije. Ustala i zakoračila ka izvoru svetlosti znajući da ne mogu ostati ovde.
U tom trenutku osetila sam nekakvu težinu u svojim nogama dok sam ih pomerala i umor koji se polako podvlačio pod moju kožu. Čak ni moje telo nije želelo da napusti ovo čudno mesto. Svaki korak je postajao sve teži i svaki atom u mom telu je protestovao ovim pokretima. Želim da sednem i da zatvorim oči, dopuštajući da potonem i mislima i dušom u ovaj mrak.

Kada sam zakoračila izvan ove mračne prostorije morala sam da prekrijem oči na trenutak zbog velike količine svetlosti. Umor je u trenutku nestao kada su se vrata iza mene zatvorila uz tresak, i sva ona tama je nestala zajedno sa mirisom sveća.

Čudno.

I ako nisam mogla više da osetim umor u meni je i dalje vladao čudan melanholičan osečaj. Taj osećaj je nestao, i ta tama u koju sam želela da se prepustim je nestala iz mog uma kada se oglasi uspaničeni ženski glas.

"Prekinite! Stive ostavi jadnog momka na miru!"

Moj pogled je automatski potražio izvor zvuka, sve dok se nije zaustavio na dvojici kako se prepiru. Tačnije jedan je izgovarao neke reči dok je drugi ćutao pognute glave.
Čovek crne, prosede kose je sve više povisivao ton i vređao dečka koji je izgledao ne mnogo starije od mene. Njegove plave lokne su mu padale preko očiju i ni jednog trenutka nije dizao pogled. Izgledalo je kao da će svakog momenta eksplodirati.

Možda je njegov stav odavao tom starijem čoveku činjenicu da se plaši i da je slab ali to nije bio slučaj... Kao da sam jedino ja primetila napetost u njegovim mišićima, stisnute pesnice i jednu nogu isturenu napred, bio je spreman da ga udari. Želeo je to da uradi a to se i dogodilo u sledećem trenutku. Udarci su padali jedan za drugim bez ikakvog upozorenja.

Sve se događalo tako brzo i u jednom trenutku stariji čovek je završio na podu, zajapurenog lica, čvrsto stiskajući mladićeve ruke pokusavajući da ih odalji od svog vrata.
Sada je mladić podigao pogled i sa osmehom posmatrao osobu koju je gušio. Stivovo telo se treslo ispod mladićevog stiska, očajnički se boreći za život.

"Ubićeš ga Dilane!" Povikao je jedan stariji čovek koji je dotrčao uz pratnju svog blizanca, hvatajući ga za obe ruke i pokušavajući da ga skloni. Dilanove ruke su bile tako čvrsto stegnute da se nisu pomakle ni milimetar.
Naježila sam se od pomisli da nisu mogli da ga pomere uopšte, kao da njegova snaga nije bila ljudska... Želeo je da ga ubije po svaku cenu...

Trgla sam se na tu pomisao i poletela ka njima. Nisam znala šta bih mogla ja da učinim ali moje telo je automatski krenulo u tom pravcu. Osećala sam se patetično.

'Zašto svi umiru pred mojim očima?'

Još jednom sam se trgla, dok mi je suza nemo potekla niz obraz ostavljajući trag na mom duksu.
Setila sam se tih noćnih mora... one me nikada nisu napustile. Slike tog događaja su polako počele da se formiraju u mojoj glavi. Ali to su bile samo slike, bez zvuke, nepovezane, bez redosleda.