"Hej, mila..." prošaputala je Edvina kada se približila njenon krevetu.
Nemo sam gledao priliku koja je uspravno sedela na krevetu. Zar je moguće da se čovek promeni za tako kratko vreme?
Oči su joj bile prazne, kosa joj je bila razbarušena a usne ispucale i suve.
Nije se obazirala na naše prisustvo, kao da nismo uopšte ni postojali. Samo je tako sedela i zurila u prazno.
To mi je slamalo srce...
Kako sam mogao to dopustiti?
"Lusi." Tetka ju je ponovo pozvala i ovaj put se okrenula ka nama. Ali taj pokret je bio tako spor, kao da je trajao čitavu večnost, što me je nateralo da zadržim dah.
"Hej! Izgleda da se Noa nije dobro brinuo o tebi... Pogledaj kakva ti je kosa."šaljivo je rekla.
Ispružila je ruku kako bi je dotakla ali se ona izmakla. Njen pogled je sada prešao na mene i izgledala je pomalo ljuto.
"Ko je ova žena,Noa? Ne sviđa mi se!"
Prišao sam joj i seo na ivicu kreveta. Gledao sam je i osmehivao se sa nadom. Prepoznala me je... to je dobro.
"To je naša tetka Edvina..."
Hteo sam da dodam i kako ima razlog zašto joj se ne sviđa al sam prećutao. Netremice me je gledala očekujući da kažem još nešto. Nešto loše...
"U redu je Lusi. Ona će ti pomoći." Pokušao sam je umiriti.
Približila mi se i prošaputala "Ona ne može da ga ubije..."
U prostoriji je zavladala tišina i napetost je ponovo rasla.
Svi su čuli šta je rekla.
Pogledao sam u Edvinu i ona mi je klimnula.
"Hoće, ne brini se."
Odmaknuo sam se i dopustio Edvinu da joj se približi prateći svaki njen pokret.
"Bilo bi dobro da malo odspavaš. Znaš, to je dobro za tvoju kožu..."
Počela je tetka ali izgleda da se Lusi još više razbesnela.
"Ne! Ne! Ne! Ne želim da spavam..."
"Zašto draga?"
"Ne želim... Jer onda će on da dođe i neko će umreti..." prošaputala je.
Pogled joj je bio izgubljen i preplašen. Mrmljala je nešto o snovima ali je niko nije mogao razumeti.
Nako par trenutaka vrisci su ispunili prostoriju a ona je počela da se histerično bacaka po krevetu. Danijel i ja smo pritrčali krevetu.
Uhvatio sam je za ruke a Danijel za noge.
Zagrizao sam usnu kako bi sprečio suze da poteku.
Njeni vrisci su se urezivali u moje sećanje sve dok nisu utihnuli... ali ja sam ih i dalje mogao čuti u svojoj glavi, odzvanjali su poput eha.
Kada sam je pogledao video sam da se umirila i spava, tako mirno...
Znao sam da ju je tetka najverovatnije drogirala nekim svojim biljkama.
Okrenula se ka nama i ozbiljnim glasom nam naredila da izađemo. Nikada je do sad nisam video tako fokusiranu.
[...]
Sunce samo što nije zašlo a gde sam ja?
Sa idiotom, sedim na klupi kod igrališta, odmah iza naše zgrade...
Otresao sam prah koji je nekako dospeo na moju ruku i nastavio da zurim u decu koja su polako odlazila kućama.
Eto kako nas niko nije čuo. Kinuo sam već po koji put za redom i ponovo pogledao da li je ostalo negde tog čudnog praha koji je tetka koristila, zapravo koristila je biljku koja smanjuje zvuk, čiji je prah nekako završio na meni. Zvuči nemoguće? Hah.
"Hej, jesi suguran da joj neće nauditi?" Nakon duge tišine me je upitao Danijel.
"Neće... Lusi je previše podseća na moju majku..."
VOUS LISEZ
At Least Save My Monsters
Horreur~ Triler/horor sa dozom romatike~ Lusindin život je veoma buran, i na veoma surov način njen predah od realnosti u školi biva oduzet. Sve više je tonula u beznađe i mračne dubine njene izmučene duše. Nikada se nije osećala potpunom, oduvek je znal...
