HEROINA

17."Razvaliću ova vrata!"

Trčim do Ivonine sobe, kucam ali niko ne otvara. Nisu valjda već otišle? Možda je dole?
Krećem u prizemlje i u holu srećem Teodoru.

"Dušaneee mili sačekaj!"
"Molim Teodora u gužvi sam, šta god da je može da sačeka!"
"Hoćeš da kažeš da ti je dete na drugom mestu?!"
"Teodora po poslednji put to dete nije mo-" prekinula me je tako što mi je gurnula papir pod nos
"Šta je ovo?"
"Test očinstva. Eto ti dokaz, tvoje je!"
Da li je moguće? Opet mi neka intuicija govori da ovo nije tačno. Ivona posle ovog neće hteti ni da me pogleda...
"Sačekaj me ovde moram prvo nešto da rešim pa ćemo popričati o ovome!"
"Važi ljubavi samo požuri!"

Sigurno je na doručku, vidim neke njene saigračice da izlaze iz sale.

"Gde je Ivona?" - pitam par devojaka koje idalje jedu
"Bila je tu malopre, verovatno je u sobi pakuje se"

Opet sam kucao na sobu ali niko ne otvara.
Razvaliću ova vrata u pičku materinu.

"Dušane!" - zvao me Piksi sa kraja hodnika
"Recite misteru!"
"Šta ti je značio onaj intervju? Rekli smo ti da pokušate da rešite to bez da iko bude potresen, a šta si ti uradio, javno je ponizio?"
"Misteru morate mi verovati, taj intervju nisam ja dao, nisakim nisam pričao predhodnih dana! Ovo je neka nameštaljka! Kunem vam se , znate da ovo ne bih nikad rekao o Ivoni! A tek javno!"
"Dušane onda je ovo ozbiljno, sad ću ja naše advokate da zovem, ovo je ipak u interesu ne samo jedne nego dve reprezentacije!"
"Hvala Vam, ja sam već pričao sa agentom kontaktiraće ih i on."
"Dobro sine dobro. AJMO SAD ŠTA STOJIŠ TU?! IDI NADJI TU DEVOJKU DOK NIJE KASNO!"
"Trčim!" - tako sam nastavio kao pomahnitao da idem po celoj zgradi

Većina devojaka se već okupila u holu da se pozdravi. Koferi su svuda. Izašli su i neki momci kako bi i njima poželeli sreću pred današnji meč. Dok sam čekala Vuka da stigne pričala sam sa Strahinjom.

"Strale sve znaš! Nemoj da mi se ukakiš večeras pred punim tribinama Marakane!"
"Nisi ti videla šta znače pune tribine na derbiju"
"Jesam sa tribine, ne mogu da zamislim kako je kad igraš"
"Iskusićeš ne brini."
"Nadam se."
"Jesi videla Dušana jutros? Traži te po celoj zgradi kako sam čuo"
"Nek me traži, ne želim uopšte da pričam sa njim."
"Pazi ne znam šta mu je značio ovaj intervju, ali momku se definitvno svidjaš. Juče kad si zagrlila Vuka, odmah je krenuo da ljubomoriše, baš je bio smešan."
"Ma super, još je i psihopata. Ne ne ne mogu stvarno o njemu. Rekla sam da će u narednih 24h nešto sjebati rekla sam!"

U tom momentu u hol utrčava on.

"Ivona!"
Svi su se okrenuli i gledali u nas. Pa čak i Teodora.
"Molim te stani moraš me saslušati! Ovo je sve jedan nesporazum, neko mi je smestio!"
"Vlahoviću za-!"
"Molim te Ivona!"
"Završili smo Dušane." - rekla sam hladno

Sećate se onog od juče? Opet mi se desilo isto. Sva moja tuga, sve moje suze su nastale. Opet je ostao samo bes, ljutnja... i ono najgore ravnodušnost. Nemam potrebu da plačem, imam potrebu da se derem na njega, da se svadjam, da ga bar malo zaboli kao što je mene...

"Ne nismo! Intervju nisam dao ja! Molim te moraš mi verovati!"
"Duciii!!"
U najgorem mogućem momentu pojavljuje se ona
"Nemoj da vičeš na nju, nije ona kriva što se zaljubila. I sam si rekao treba joj muška pažnja."
"Teodora ućuti!"
"Kako to pričaš sa majkom svog deteta?!"

E sad se ovo pretvorilo u pravu špansku seriju. Svi su blenuli u nas troje, niko nije ni smeo ni hteo da se meša. Samo sam prevrnula očima na Teodorinu izjavu. Utom mi stiže poruka od Vuka da je ispred.

"Ivona veruj mi nisam ja rekao ono!"
"Ne verujem ti. Ne verujem ti više ni reč Vlahoviću" - zastala sam posle ovog
"Kloni me se ubuduće. Žao mi je što sam te ikad upoznala." - smireno i ravnodušno sam prevalila preko jezika dok sam ga gledala direktno u oči i baš zato mislim da ga je još više zabolelo .

Presekla sam, uzela svoj kofer i krenula ka izlazu. Ispred vidim Vuka naslonjenog na kola. Ispravio se kada me je ugledao.
Na pola puta do kola osetila sam da me je neko uhvatio za zglob.

"Otićićeš tek tako? Kao da se ništa nije desilo?"
"Baš kao što si ti rekao, greška."
"Nemoj, nemoj mi molim te to raditi."
"Vlahoviću unutra te čeka devojka, nastavi da živiš svoj život ko i dosad. Ja ti želim svu sreću u nastavku karijere."
"Ne mogu biti srećan, znajući da me ti mrziš!"

Idalje me je držao, ali ne zadugo. U tom trenutku prilazi Vuk i pokušava da razdvoji njegovu šaku i moj zglob. Vuk je bio visok i dobro gradjen isto kao i Dušan. Samo je bio par godina mladji ali da ne znate rekli bi da su isto godište.

"Pusti je. Rekla ti je šta je imala."
Razdvojio je naše ruke i povukao me ka kolima.
"Ivona? Volim te, zapamti to!"
"Zbogom Vlahoviću."

I tako nedaleko od Pazove, rastalo se dvoje mladih ljudi. Nesudjenih ili sudjenih ljubavnika, vi procenite. Da li je njihova priča tek počela ili ovde stavljamo tačku?
Lopta je okrugla i sve je moguće, isto kao i u njihovoj omiljenoj igri....

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Izvinjavam se što kasno objavljujem malo se zapilo :)
Ovo je tek početak dršte se