HEROINA

45. "Raspad"

"Stefane!?"
"Šta ste radili sinoć?"
"Šta... šta ćeš ti ovde!?"
"IVONA ODGOVORI MI NA PITANJE!"
Krenuo je ka meni ali se Dušan nacrtao ispred.
"Nemoj da vičeš na nju!"
"Skloni se fudbaler, pričam sa njom!"
Dok su se njih dvojica smrtno gledali, meni su se oči punile suzama.
"Stefane molim te dozvoli da ti objasnim"
"Nema šta da mi objašnjavaš, nadam se da se više nećemo sresti. Nikad."
Uzeo je svoj kofer i ranac i krenuo niz stepenice.
"Stefane Stefane STANI!"
Krenula sam da trčim niz stepenice. Moram bar da mu se izvinim. Moram da mu kažem da sam ga iskreno volela, stvarno jesam, ali to je prestalo odavno.
Stao je konačno ispred zgrade da bi uhvatio taksi.

"Molim te samo stani da ti objasnim!"
"Šta da mi objasniš Ivona!? HM ŠTA? Da si me prevarila sa njim?"
"Bilo je samo jednom Stefane. Htela sam da te pozovem, htela sam da pričamo..."
"Ne Ivona, nije tebe bilo briga.... Jesi li ikad bila iskrena prema meni?"
"Jesam veruj mi molim te jesam"
Već sam grcala u suzama. Nisam htela da ovako završimo.
"Možda je i ovako bolje. Krenula si polako ka dnu, drago mi je što mene ne vučeš na njega."
Sad samo želi da me povredi.
"Kako ćeš ovo objasniti Vuku živo me zanima. Voleo bih da mogu da ti poželim sreću, ali neću. Želim ti sve najgore Ivona."
Rekao je to i ušao u taksi koji je u medjuvremenu stao.
Gledala sam kako se auto gubi niz ulicu. Osetila sam kapljice kiše.
"Jesi dobro?"
Sa ledja mi je prišao Dušan.
"Ej nemoj da te ovo muči. Imaš mene."
Govorio mi je to dok mi je mazio rame.
"Ajmo unutra" - pokušao je da me povuče da krenem
"MA PUSTI ME"
Prodrala sam se na njega i odgurnula njegovu ruku. Bila sam besna i povredjena. Nažalost, iskalila sam se na njemu.
"Dobro je, šta ti je sad? Nemoj da mene da besniš!"
"I TI SI KRIV! ZAŠTO SE UVEK SVE NA MENE SRUČI!?"
"Ivona neću da pričamo dok si ovakva! Ajde unutra da se smiriš!"
"NEĆU OSTAVI ME NA MIRU!"
Ni sama ne znam zašto za vikala na njega. Muka mi je više od svega.
Zašto uvek ja ispaštam na kraju?
"Dobro onda. Videćemo se kad se ohladiš."
Rekao mi je to u lice i okrenuo se da ode. Tad sam shvatila šta sam uradila. Nisam trebala ovako prema njemu da postupim.
Dok sam se ja opasuljila on je već odmakao pedesetak metara. Nije bilo poente da vičem. Već mi je odeća cela bila natopljena od kiše. Pognute glave sam ušla u zgradu. Ispred stana je idalje stajala moja torba sa opremom, koju sam bacila da bih potrčala za Stefanom. Otključala sam stan, skinula sve mokro sa sebe i zaronila glavu u jastuk. Vrištala sam u jastuk, plakala, kukala.
Povredila sam Stefana, Dušana... a verovatno sam razočarala i sve moje drage ljude.
Nakon nekoliko sati plakanja, oko 4 ujutru sam pokušala Dušana da pozovem. Nije mi se javljao. Tešila sam se, možda spava, nisam htela da se pomirim sa činjenicom da namerno neće da mi se javi.
Nakon toga sam samo zaklopila oči.
Kao da je prošlo 15 minuta, a ustvari je prošlo 3 sata. Probudilo me je vibriranje telefona koji mi je ostao u ruci sinoć.
Zvao me Carlos. Jedva sam kroz sanjive oči videla da sam uveliko trebala da podjem na trening.
Javila sam mu se. Bio je u prolazu i ponudio se da me odbaci na trening. Da sam otišla mislim da ne bih bila u stanju da potrčim. Rekla sam mu da se ne osećam dobro i da je bolje da odmorim. Složio se samnom.
Nakon toga sam samo isključila telefon i nastavila da spavam.

Devojke završavaju teretanu i sad je naš red. Tražio sam Ivonu medju njima. Sve su već izašle i okupile se kod trenera. Nje nije bilo. Možda nisam trebao sinoć da je ostavljam onako.

Nakon treninga sam se razmišljao da li da je zovem.
Čim nije došla na trening, znači da joj baš nije ni do čega.
Ljut sam na nju. Nisam zaslužio da se onako istresa na mene. Imao sam najbolje namere.
Možda je ipak bolje da je ne zovem. Neka je, neka se malo izduva. A i meni ponos svakako ne da da je prvi zovem.

Probudila sam se oko 6 popodne tog dana. Bila sam gladna kao vuk. Naručila sam iz lokalne picerije porodičnu picu i sama je pojela.
Onda sam pokušala da dobijem Vuka. Zvonilo je i zvonilo. Nije mi se javljao.
Dobro možda je zauzet, na terapiji je ili tako nešto.
Onda sam zvala sve ostale redom.
Ivu pa Mariju, Jovana, Pavla...
Niko mi se nije javljao.
Ko zna šta im je Stefan napričao.
Roditelje nisam ni smela da zovem.
Niko mi se nije javljao, a najviše me bolelo što me Dušan nije zvao.

Odmah sutradan sam se vratila treninzima.  To me je držalo dovoljno okupirano da ne mislim o životnom raspadu kroz koji sam prolazila.
Za tri dana igramo prvu utakmicu u grupnoj fazi Lige šampiona. Šuška se da ću igrati prvu postavu. Ne smem to da ispustim.
Tri dana nisam pričala nisakim na srpskom. Bukvalno nisakim.
Dušan mi se idalje ne javlja. A i ja se trudim da ga izbegavam na treninzima. Idalje ne znam šta bih mu rekla. Kako da mu se izvinim?

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Partić na brzinu dok smišljam polako kraj ;)