HEROINA

49. "Pobedili smo sve, zajedno"

Više od godinu ipo dana kasnije

Jun 2024

"Halo? Jeste stigli u hotel? Odlično, karte će
vam doneti Dušan. Važi vidimo se ćao!"

U svlačionici je vrlo glasno, samo sam se ja ućitala i zamislila. Igram se sa gumicom za kosu, izjeda me anksioznost.
"Are you nervous?" - primetila je Ana Maria Crnogorčević
("Nervozna si?")
"A little bit yes. My whole family and boyfriend will be here."
("Malo da, cela porodica i dečko su mi ovde")
"That should not be your main occupation.  The only thing that should worry you is if you don't give your best"
("To ne treba da ti bude glavni razlog za brigu. Jedina stvar oko koje treba da se brineš je da li ćeš dati sve od sebe"
"I know, I know. I feel so much pressure."
("Znam, znam. Samo, osećam previše pritiska")
"Don't worry. We got this! Now let's go!"
("Ne brini, možemo mi ovo! Ajmo sad!")

Izlazim iz tunela na zagrevanje i skreniram masu.
Pa sunce ti ovo je puno.
Ima sigurno nekoliko desetina hiljada ljudi.
Ne smem ni da gledam ka tribini gde su moji.
Ni ne treba, igram za sebe i zbog sebe.

Ako niste dosad shvatili, nalazimo se u Atini, na finalu Lige Šampiona. Pre godinu dana smo izgubili u polufinalu. Taj poraz nam je svima teško pao. Tako blizu a tako daleko. Ne sećam se kad sam toliko plakala zbog nekog poraza. Dušan je samnom morao da pojede sigurno tri kile sladoleda.

Kad smo već kod njega. Odlično funkcionišemo, počeli smo i da živimo zajedno. Ubrzo nakon Vuka, posetili su me i roditelji. Oni su isto lepo primili Dušana.
Sada svi zajedno sede na tribinama i gledaju mene.
Prijatelji su isto počeli da mi dolaze sve češće. Vuk se fizički potpuno oporavio i blizu je i psihičkom oporavku od traume. Našao je i devojku, znam samo da se zove Maja. Došla je i ona, trebalo bi posle da se upoznamo.
Takodje dobila sam vesti o Stefanu. Trenutno studira u Holandiji. Izmedju Barselone i Amsterdama, izabrao je Amsterdam naravno. Nećete nikad poverovati, ali tamo isto i Dunja studira. Izgleda da su se smuvali. Ta devojka baš voli moje momke. Neka je, dokle god su dalje od Dušana i mene ne smetaju mi.
Još jedna mala pobeda koju smo imali zajedno je ta što smo dobili na sudu protiv Teodore. Tužili smo je za klevetu, pretnje smrću i pokušaj ubistva. Umesto da da pare nama, sa sudijom smo dogovorili da ih donira u dobrotvorne svrhe. Takodje dobila je 2 godine u zatvoru. Pored naših optužbi otkrilo se i da ima veze sa nekim mafijašima i kriminalcima. Tako da umesto Bahama i Havaja, biće iza rešetaka.
Ah obećala sam joj osvetu... Dobila je i manje od onog što zaslužuje...

Ali da se mi vratimo na utakmicu.
Malopre sam spomenula pritisak. Osećam da je još veći nakon što je muška ekipa osvojila trofej. Sad se isto očekuje i od nas, pa da Katalonci slave duplu krunu.
Protivnice su nam devojke iz Čelzija. Pre početka sam se pozdravila sa Jelenom Čanković.

90 minuta kasnije

Nakon gubljenja od 2:0, vratili smo se u meč i na kraju ga dobili 3:2.

Prilazim do prvog reda tribina. Prioriteti prvo, tako da se zalećem u Dušana. Iako sam bila sva znojava i odvratna, nije se libio da me poljubi najlepše što je mogao.
"Uuu nadjite sobu!"
Opet je Vuk pokušao da ispadne duhovit.
Nakon dečka,  pozdravljanje sa roditeljima i drugarima.

Konačno sam uhvatila da se slikam sa trofejom. Držati ovako nešto u ruci je nezamislivo. Pre samo dve godine sam trčala sa Marakane u školu da me ne upiše profesorka fizike, a sada sam ovde. Najvrednije nešto što neko ko se bavi fudbalom može da osvoji, u mojim je rukama.

Poslava se nastavila i u svlačionici, i u avionu za Barselonu. Kad smo došli sačekala nas je ogromna parada. I muška i ženska ekipa na otvorenim autobusima prošle su gradom. Na ulice je izašlo milion ljudi minimum. Neponovljiv osećaj.

Kada je napokon u medijima splasla cela euforija, mogla sam ponovo da živim svoj život. Roditelji su mi ostali u Barseloni par dana zbog jednog razloga, dolaze Dušanovi roditelji i treba konačno da se upoznaju. Ustvari i ja treba prvi put da ih upoznam.
Da preguramo tu neprijatnu noć, pa Dušan i ja palimo na naš zasluženi odmor. Bukirali smo 15 dana na Maldivima. Biće prelepo, jedva čekam.

"I kako ste vi reagovali kada su vas zvali iz stanice?"
Majka je našla da priča najgore moje momente iz srednje škole. Izvukla je čak i ovaj kad sam zbog Luke i njegovih drugara završila u policiji. Ajde što me blamira pred Dušanom, nego što su mu tu i roditelji. Pomisliće svašta.
"Sreća pa nismo bili u zemlji. Morala je da sedi tu celu noć, dok je Ceca nije izvukla."

"E a naš Dule, kad je imao 6. Mi bili na slavi kod ujke, a on mislio u čaši voda, kad ono bila šljiva. Auu pa kako se samo bio zacrveneo. Mislila sam da ću morati u hitnu da ga vodim."
Sad vidim kako je bilo Ivoni. Do malopre su nju blamirali, a sad sam ja došao na red.

Ivona

vodim moje u hotel
otkaži sve što imaš ujutru
bojim se da nećeš moći da hodaš

i ja moram moje da odbacim
posle, cela sam tvoja...

Ostatak večere je protekao čak i prijatno. Svidjaju mi se ljudi, baš su fini. Nadam se da sam se i ja njima dopala.
Uradili smo kako je i bio dogovor.
Nikad brže nisam jurila ka kući. Nisam mogla da dočekam da osetim njegove šake svuda po meni, njegove usne na mojim.

Ulazim u stan i on je već tamo. Izuvam se i bacam na komodu sve što sam nosila u rukama. On je već bez majice stajao u kuhinji.
Čuo me je i krenuo ka meni. Na sred hodnika smo stali da se ljubimo. Pribio me uz zid i šapnuo mi na uvo
"večeras ne vodimo ljubav, večeras te jebem"
To me je naložilo kao nikad.
Podigao je moju nogu u visini svoj struka i već je prstima krenuo da me pipka. Provocirao me je, nije hteo sve odmah da mi da.
Otišli smo tako do spavaće sobe.
"Volim kad vrištiš moje ime, ali ne želim da nas večeras iko prekida, zato budi tiša"

Bio je upravu, ujutru nisam osećala ni butine ni zadnjicu. Sve što je mogao izvukao je iz mene. Nakon šestog puta sam prestala i da brojim...