HEROINA

20. "Istina uvek boli"

Subota, 25. mart 2023.

"Kako si, kad izlaziš?" - jedino što sad mogu da je pitam
"Kako mogu biti Ivka. Umalo sam poginula."
Promenila sam izraz lica. Ona nije poginula, ali moj dečko jeste. Pedeset posto šanse je bilo da on bude sad na njenom mestu. Mislim da je i ona primetila moju promenu pa kao da se zažalila što je to rekla.
"Izvini Ivona. Izvini za sve..." počele su da joj suze oči
"Vuče molim te ostavi nas nasamo malo"
Vuk je mahinalno pogledao u mene u fazonu da li ja to želim , dala sam mu potvrdan znak
"Dobro, biću ispred ako zatrebam"
Izašao je i zatvorio vrata.

"Ivka ne znam odakle da počnem... Pakao koji sam stvarala u tvojoj i Lukinoj vezi, peče me ovde zbog toga", pokazivala je na srce " Ne znam šta mi je bilo u glavi da bilo šta pokušavam. Bila si mi drugarica jebeno. Kako sam tako glupa bila!"
"Nemoj Dunja ure-" - pokušala sam već jednom da zatvorim tu ranu, Dunjine reči su je samo produbljivale
"Ivona ne. Dužnost mi je da ti ovo kažem. Dužna sam Luki, dužna sam tebi, dužna sam svima da kažem istinu. Saslušaj me sad po poslednji put. Luka nikad nije prestao tebe da voli. Ja sam kriva za sve. Sve to što je bilo izmedju nas ja sam incirala. Bilo je dovoljno jedna tableta i on ne bi znao šta radi. Nijedno naše ljubljenje on nije bio pri zdravoj svesti."
Plakala sam. Plakala sam kao kiša. Suze su tekle i tekle. Da je bar Luka ovde da sve ovo rešimo kao odrasli ljudi.
To je to odrastanje. Vrlo je zajebano.
"Bila sam ljubomorna Ivona, bila sam jako ljubomorna na tebe. Fenomenalna u muškoj igri, bliska si sa Vukom, Luka te voli. Svaki muškarac te gledao kao boga jer si umela sa loptom. Nisam mogla to da gledam. Luka mi se oduvek dopadao i iskoristila sam priliku kad mi se žalio da si ga zapostavila zbog fudbala, zbog evropskog beše. Ubacivala sam mu te ideje da raskinete,  ali on to nikad nije hteo. Idalje te je voleo. Rekao mi je i za vašu svadju poslednje veče i da ti misliš da sam ja razlog svih vaših problema... To veče, kad je bila nesreća..." sad je i ona počela da lije suze
"Saznao je šta sam radila predhodnih par meseci. Kajao se za sve. Svaku svadju sa tobom. Skrenuo je sa puta onog momenta kad sam spomenula da ga ti u bilo kom trenutku možeš zameniti sa Vukom... O bože mili zašto sam ga provocirala žašto!? " nije mogla više od suza i prekrila je facu rukama

Sedela sam i upijala sve što sam čula. Mozak je hteo da mi eksplodira... a i srce. Plakala sam jer je praznina u mom srcu za njim nepopunjiva. Iako sam rekla sam prešla preko toga, nisam. Ne sad kad znam sve ovo...

"Ako ikad nadješ snage da mi oprostiš Ivona biću ti zahvalna do neba... ali ako ne želiš više nikad u životu da me vidiš razumem te..." uhvatila je sa svoje dve ruke moje šake

Čula sam joj svaku drugu reč. Što od mog jecanja što od nemogućnosti da se skoncentrišem trenutno.
Posegla je za nečim u fioci. Izvadila je Lukinu ogrlicu koju je uvek nosio. Mali polumesec sa ugraviranim našim inicijalima.
"Izvoli, policija je ovo dala mojoj mami jer je mislila da pripada meni. Uzmi ovo. Jedini ko treba da nosi ovo si ti."
Drhtavom rukom sam uzela lančić.
To je bio okidač, ni sekunde ne mogu ovde da ostanem ovde... Treba mi samoća sada...
U suzama sam izletela napolje. Ispred je čekao Vuk, koji je poskočio kad me video takvu.
"Vidimo se kasnije" rekla sam kroz plač i istčala niz hodnik pravac napolje.
Svež vazduh me udario i tek tada je kiseonik opet počeo da ide do mog mozga.

Znam gde treba da idem. Jedino mesto na kom sad treba da budem, a nikad nisam bila.

Nakon završene epizode sa Teodorom ostalo mi je još malo vremena pre nego što ću morati da se vratim u Pazovu.
Što ne bih otišao do JNA, možda me malo smiri. Na semaforu kod hrama Svetog Save taman da krenem na zeleno, istrčava devojka. Da li je pokušala da pretrči u poslednjim sekundama ili nešto drugo ne znam. Ali znam da zamalo da je pregazim.
Ček ček pa ovo je ... Ivona...
Prepoznao bih to lice bilo gde. Ona mene očigledno nije jer mi je auto blindiran i nosio sam kačket i naočare.
Opet plače... Dolazi iz pravca bolnice... ko zna...
Zaustavlja taksi i ulazi. Pratiću je, očigledno nije dobro, bojim se da ne pokuša nešto...

Jednu konverzaciju koju sam imala sa taksistom je kad sam mu rekla gde da vozi. Na novo groblje. Ostatak vožnje sam plakala. Samo me je gledao kroz retrovizor i pružio mi maramice. Kad smo stigli ispred groblja, posegla sam za novčanikom u dzepu.

"Ne treba ništa u redu je!"
"Ne ne molim vas uzmite "
"U redu je gospodjice, od tog novca kupite najlepši mogući buket koji nadjete."

To sam i uradila. Kupila sam ogroman buket crno belih ruža, njegova najdraža kombinacija.

Zaustavlja se taksi ispred groblja. Parkirao sam malo iza da me ne primeti. Zanima me kome je došla.

Nalazim njegov grob, njegovo mesto večnog počinka. Gledam mu sliku, koliko je samo lep bio. Zauvek će mi nedostajati te plave oči. Spuštam ruže i poljubim mu sliku. Čučnula sam na kolena i opet počela da plačem.
Ljudski je da mi nedostaje. U ovom momentu ne nedostaje mi kao dečko, nedostaje mi kao prijatelj. Nedostaje mi kao osoba sa kojom sam provela svaki dan predhodnih 5 godina. Nedostaje mi osoba kojoj sam mogla da se proverim za bilo šta...
Kad bi sad bar neko bio samnom, da me uteši i da podeli samnom ovoliku tugu koju trenutno osećam.
Iako sam na Lukinom grobu, ponovo u meni divljaju emocije za Dušanom. U ovom momentu mi jako nedostaje njegov miris. Miris koji sam osetila i to prvo veče. Miris koji me omami i smiri...

Došla je Luki naravno, kakav sam ja mamlaz. Vidim da je na kolenima i da plače, da li da joj pridjem da je utešim. Baš kao ono prvo veče. Krenuću ka njoj. Prošli put je bilo dobro što sam to uradio.

"Ivona?" - rekao sam što sam nežnije i tiše mogao
Podigla je glavu i uradila je jedino ono što nisam očekivao, a najviše sam se nadao. Poletela mi je u zagrljaj.
Nastavila je da plače dok mi je bila naslonjena na moje grudi. Stegao sam je jako, ali opet ne prejako. Bojao sam se da ako je pustim, opet će mi pobeći kao juče. Nastavila je da plače a ja sam moju glavu naslonio na njenu.

"Izvini" - odvojila je glavu nakon nekog vremena od moje majice koja je na tom mestu bila mokra
"Ne ne nema veze"
Idalje sam je držao sa obe ruke oko njenih ledja, dok su njene ruke bile na mojih grudima
"Kako si znao da sam ovde?"
"Pa malo sam te pratio"
Ispustila je jedan podsmeh i obrisala suze
"Znala sam da si psihopata"
"Ali priznaj ne bi ovako dobro ispalo"
Osmehnula se i odvojila od mene. Opet se okrenula i pogledala prema grobu.
"Jeste me varao, jeste bio kreten. Ali voleo me je. Voleo me je do poslednjeg trenutka"
"A ono što je Radonja rekao?"
"Istina je. Samo to nije radio svesno. Duga priča"
"Hoćeš da mi ispričaš?"
"Možda, nekad. Videću. Trebalo mi je ovo. Sad sam mirnija. Uvek ću se vraćati na ovo mesto, ali psihički moram da krenem dalje. Da ostvarim i njegove i moje snove."

"Volim te Luka, sudbina nam nije dala. Sad ću da joj pokažem što nam se zamerila..." Sagnula se poljubila nadgobrnu ploču i prekrstila se.
Krenula je da odlazi, samo sam stajao i gledao je.
"Ideš ili ne ideš Vlahoviću?" - okrenula se kad je shvatila da sam ja idalje na istom mestu kao i malopre
"Sa tobom? Zauvek!"

Da li je dobro što nas je sudbina opet spojila videćemo...