HEROINA

27. "Nije mu bilo spasa"

Na sred restorana su krenule da mi idu suze.
"Gospodjice jeste do-" - prišla mi je hostesa od malopre
Gledala sam je u neverici. U neverici od toga šta sam upravo čula. Oči su mi bile širom otvorene i uz njih su samo išle suze. Vilica mi se oduzela nisam imala ni mogućnost da govorim.
Okrenula sam se i istrčala iz restorana.
Moram da budem uz Vuka sad.
Molim te Vuče nemoj da se predaš...

Zaboravila sam da nosim štikle, saplela sam se i pala naravno. Razdrljala sam kolena, a telefon koji sam držala u ruci je odleteo i razbio se skroz. Nije mu bilo spasa. Čak i bol i to što su me pekla kolena me nije sprečilo da se nacrtam u bolnici. Usput sam plakala kao kiša idalje. Što od bola u duši što od fizičkog bola zbog pada. Sve mi se skupilo i konačno eksplodiralo.
Uhvatila sam prvi taksi koji sam našla.

"Urgentni!" - jedva od plača sam rekla taksisti

Prošlo je već dva sata, nje nema. Konobar je više puta dolazio da me pita da li želim da naručim hranu ili još pića. Još pića? Popio sam celu onu flašu, nadajući se posle svakog gutljala da će se pojaviti. Iako sam rekao da je neću smarati i pritiskati da dodje, zvao sam je milion puta. Nedostupna je. Ako već nije htela da dodje mogla je bar da mi javi. Ostao sam da sedim tu još. Duboko nadajući se da će doći. Svaki put kada bi pomislio da ustanem i odem, govorio sam sebi da će se pojaviti i šta će biti ako me ne zatekne. Izmišljao sam izgovore, lažući sebe. Možda je gužva u saobraćaju, možda je neko zadržao na telefonu, možda se spremila pa joj se nije dopalo pa sve ispočetka... Nisam hteo da prihvatim da nije došla jer ne vidi našu zajedničku budućnost. Nisam mogao da se pomirim sa time da je ovde kraj.

"Gospodine Vlahoviću zatvaramo za 15 minuta"
"Aha da naravno donesite mi račun molim vas"
"Naravno"
"Hvala vam još jednom na ovome. Nije nam bilo sudjeno očigledno" - pokazivao sam na praznu flašu i čaše u kojima je nekada bio viski a pored kojih je stajalo cveće
"Izgleda da se baš u poslednjem momentu predomislila"
"Kako to mislite?"
"Došla je vaša prijateljica, na ulazu je koleginici rekla da je rezervacija na vaše ime"
"Ali ka-"
"Ovo mi je koleginica malopre ispričala, na sred tu restorana je preko telefona saznala nešto što ju je očigledno uznemirilo. U suzama je istrčala iste sekunde"
Znači došla je. Zašto se nije javila? Šta se to dovraga sa njom desilo?

Ulećem u urgentni centar onako sva sredjena, samo što sam izula štikle u taksiju i sad ih nosim u ruci. Sva maskara i ajlajner koje sam imala su se razmazali. Oči crvene od plača. U totalnoj agoniji sam bila.

"Vuk Milivojević molim vas!" - zaletela sam se u onaj info pult
"U operacionoj sali je trenunto na trećem spratu"
"Kako je recite mi molim vas"
"Ne znam ništa to pitajte  doktora, bio je u kritičnom stanju kad je dovežen"

To mi je dovoljno bilo. Potrčala sam na treći sprat. Trčala sam kao da će od moje brzine zavisiti Vukov život.
Našla sam tu operacionu salu na trećem spratu. U tom momentu iz nje izlazi doktor.

"MOLIM VAS DOKTORE VUK KAKO JE?!"
"Nažalost gospodjice teško je, vrlo je ozbiljno. Metak je oštetio neke organe. Ostale povrede i prelomi dodatno otežavaju"
"Spasite ga molim vas ne smem da ga izgubim... molim vas" - rekla sam jecajući i preklinjući ga
"Dajemo sve od sebe verujte mi" - rekao je to i vratio se unutra

Ostala sam sama na hodniku. Štikle koje sam držala su mi ispale. Naslonila sam se na zid i skliznula dole. Prvom sam tiho jecala, a onda nisam više mogla. Počela sam da jaučem i vrištim na sav glas. Ne smem da ga izgubim ne smem. Ne mogu ništa da učinim da mu pomognem. Sad bih sebi srce iščupala i dala njemu. Plakala sam i plakala. Sama sam. U ovakvom momentu sam sama. Gde su ostali? Da li znaju? Telefon mi se razbio nemam  kako da javim ostalima... Mariji, Ivi, Jovanu, Pavlu, njegovim roditeljima...

Nisam ni čula da mi se neko približava. To je bio Stefan. Košulja mu je bila polu pocepana, krvava. Na glavi je imao šavove, ruka mu je bila zavijena. Hramljao je na jednu nogu.
Samo se savio do mene i zagrlio me.

"Izvini... izvini... izvini... izvini što nisam uspeo da mu pomognem..." - govorio je tiho, suzdržavao je suze
Iz svog sedećeg položaja okrenula sam telo ka njemu. Zagrlila sam ga sa obe ruke. Ne zanima me ko je. Bilo ko da je bio pored mene zagrlila bih ga. Treba mi to u ovom momentu. Samo neko čvrsto da me zagrli i kaže da će sve biti okej...
Nakon nekog vremena, ne znam ni koliko je minuta ili možda čak sati prošlo prestala sam da plačem u Stefanovom zagrljaju.

"Jesi zvao Cecu i Vladimira?" - šmrcala sam i brisala nos rukavom haljine
"Njih prvo, ali nisu u zemlji. Krenuli su iz Kotora čim sam ih pozvao. Nema avionskih karata pa su krenuli kolima" - dolazio je sebi polako
"Jel mogu da pozajmim telefon moj se razbio dok sam dolazila?"
"Naravno izvoli"
"Moram da javim ostalima"
Dao mi je telefon i ustala sam na noge ne bih li se bar malo povratila u realnost.
Zvoni zvoni zvoni...
"Halo?"
"Marija ja sam" - ponovo sam počela da plačem
"IVONA? Šta se desilo? Večer-"
"Vuk je upu-" krenula sam da jecam
Stefan mi je uzeo telefon iz ruke.
"Marija Stefan je ...." - nastavio je da objašnjava šta i gde smo
Nisam ga čula ništa šta je rekao. Vrtelo mi se u glavi. Pištalo u ušima. Opet mi kreće napad panike. Kao da se zidovi približavaju. Srce mi preskače ne mogu da dišem opet...

"Dodjite što pre... Ivona Ivona jesi dobro?"
Uhvatio me je i spustio da sednem na stolicu.
Odjednom se stvorila sestra koja je pritrčala da mu pomogne.
"IMA NAPAD PANIKE DONESITE LED I LEKOVE ZA SMIRENJE!"
Sestra je otrčala i vratila se kroz nekoliko trenutaka. Sve vreme me je Stefan držao i smirivao.
Stavio mi je led na zglob. U sekundi sam se trgnula jer me je hladnoća leda osvestila.
"Polako polako"

"Stavite lekove tu uzeće ih posle"
Sestra je bez reči poslušala šta je Stefan rekao.
Kroz par minuta sam bila dobro. Normalno sam disala i puls mi se smirio.

Što se sve ovo meni dešava?