HEROINA

39. "Dome slatki dome"

21. avgust 2023, Beograd

Slećemo u Beograd. Nakon 17 sati i dva leta konačno smo dotakli pistu na Nikoli Tesli. Očekivala sam novinare i ljude, ali ovoliko ne.
Mali milion ljudi iza jednog majušnog kanapa. Kako su prve osobe izašle iz prolaza krenula je vriska i aplauzi.
U masi ljudi kako da ne primetim svoje ljude.
U prvom redu stoje moje najbolje drugarice, drugovi i dečko.

"IVONA!!!"
Zaletela sam se u njih četvoro.
"LEGENDO BRAVO!"
Vrištali su i tresli me. Zlatnu loptu i nagradu za najboljeg mladog igrača mi je iz ruke oteo Jovan.
"Au jebote ovo pravo zlato!"
"Pravo nego šta!"
"Bravo ljubavi!" - privukao me je Stefan u zagrljaj a onda i poljubac
Zaboravila sam da sve kamere i novinari snimaju ceo doček. Razapeće me od pitanja vezanih za privatni život.
Nakon što sam se oslobodila od Stefana, lutala sam pogledom iza njih tražeći samo jednu osobu.
"Vuk te čeka kod kuće, nije smeo u ovoliku masu. A roditelji su ti ispred."
"To je lepo čuti"

Neko me povukao od njih. Morala sam malo pažnje da posvetim i svim drugim fanovima i novinarima.
Ono što mi je otopilo srce je to što je mnogo malih devojčica i devojaka došlo.
Nadam se da je bar jednu od njih ovo inspirisalo na nešto veliko.
Kreće najnaporniji deo, intervjui sa novinarima. Da ste mi dali blokče i olovku mogla bih da vam ispišem sva pitanja koja sam znala unapred da će me pitati.
Nakon desetak datih intervjua i grupne slike vreme je bilo da se rastajemo. Na par sati naravno.
Ispred aerodroma vidim roditelje kod auta. Šire ruke i grlim ih što jače mogu.
Kamere nas idalje prate... tek je počelo a već me iritira.
Stefan je povezao ostale nazad u grad.
Jedva sam čekala da stignem kući i zaglim Vuka. Znam da mu je teško. Pored fizičkih poteškoća mora da se nosi i sa psihološkim stresom i traumom.
Po ulazu u stan u dnevnoj vidim njega i još par članova porodice i drugara. Sve je okićeno u balone, ima i zastavica Srbije. Mali rodjaci nose moj dres.

"Evo mi je svetska šampionka!"
"Vučee"

Njegov zagrljaj mi je najviše nedostajao. Vidim da je skinuo gips sa ruke, ali idalje ima štake sa sobom.
A onda je iz kupatila izašao neko koga nisam videla dve godine.... moj stariji brat Uroš. Na trenutak nisam mogla da verujem da stoji ispred mene. A onda kad je mozak odlučio da obradjuje informacije opet, skočila sam da ga zaglim.

"Odkud ti ovde?"
"Kako odkud? Mladja sestra osvaja svet a ja da ne dodjem da joj čestitam. Kakav bih to brat bio?"

Klasična sedeljka sa familijom mi ne gine. Ali sreća nemam ni puno vremena.
Uzela sam da jedem naravno jer hrana iz aviona je odavno isparila. Litar kafe i idemo dalje.

U 6 smo imali prijem kod predsednika a u 8 čuveni doček na balkonu Belog dvora. Od toga mi klecaju kolena iskreno.

"DA VAS ČUJEM BEOGRADE ZA NAŠE LAVICE" - hajpovo je voditelj masu pred naš izlazak
Nismo ni na balkonu a masa se čuje dovde.
Bile smo poredjane redom kako smo izlazile.
Ja sam bila predposlednja, a u rukama sam držala svoje dve individualne nagrade.
"Trema a?"
"Tremčuga"
Jelena Čanković je stajala iza mene držeći pehar u ruci.

"A sada Beograde da vas čujem za MVP-a! IVONA BOGDANOVIĆ!"
Kako je to rekao to mi je bio signal da izadjem. Stajala sam kao klinka dole u masi, ali ovo, ovo se ne može opisati.
Osećaj kada nekoliko hiljada ljudi skandira vaše ime i aplaudira vam nije moguće opisati rečima.
Nakon što je i Jelena izašla, bilo je vreme za govore.
Kud meni prvoj uvališe mikrofon.

"Dobro veče Beograde, dobro veče Srbijo! Jao ljudi moji ne znam šta da vam kažem. Ne ozbiljno ne znam nisam se spremila za ovo.
Opet moj nepresušni humor.
Šta da vam kažem sem hvala. Hvala vam za svu podršku koju ste nam slali predhodnih mesec dana. Neću mnogo sa pametujem sve je već rečeno i sve znate. Pre nego što dam mikrofon dalje želim da kažem jednu stvar. Pre dve godine sam i ja bila dole medju vama, dočekivala naše olimpijce iz Tokija. A danas, danas stojim ovde. To je dokaz ljudi moji, dokaz da se snovi ostvaruju. Ovo je moj san, svi ste vi deo tog sna. Neizmerno vam hvala na tome. I zato svi vi koji sanjate nemojte prestajati. Snovi se ostvaruju, naporno radite i ne dozvolite da vam bilo ko kaže da ne možete nešto. Želim i da pošaljem poruku svim mladim devojčicama i devojkama, a i dečacima, prosto svima onima koji se bore sa nekom vrstom predrasuda. Nemojte odustati, radite to što volite i uživajte u tome. Pre nekoliko godina su mi ljudi iz najbliže okoline govorili da se manem fudbala, da je za dečake, da nisam za to. A pogledajte sad. Izborite se za sebe i za svoj san. Nije lako znam, ali jednog dana kad se budete osvrnuli i videli odakle ste krenuli, bićete još ponosniji na sebe!
Hvala vam još jednom od srca! Ovaj pehar je za vas!"

Iznenadila sam i samu sebe. Za nespreman govor ovo je bilo dosta dobro.
Završetak govora je ispaćen aplauzom.
Nakon obraćanja kapitena i selektora, usledila je himna i THCF sa "Igraj i pobedi".
Neverovatno veče, za pamćenje.

Slavlje se nastavilo u kafani, pravoj kafani.  Pevali smo do jutra. Negde oko zore me stvarno stigao umor. Da sam zalegla za stolom zaspala bih iste sekunde i ne bih se budila narednih 20 sati.
Već su se svi razišli pa sam krenula i ja.
Tata mi je rekao da ga pozovem kad bude trebao da me pokupi. Čovek verovatno ustaje za posao, baš će se obradovati.
Sela sam u parkić tu izmedju zgrada. Prilično fensi parkić, sasvim logično za Vračar.

Piksi me pustio da odem do mojih sinoć. Mami mi je bio rodjendan pa smo proslavili kao porodica. Jedini uslov je da se vratim pre doručka. Zato sad u cik zore ustajem ne bih li stigao na vreme.
Nisam stigao da jedem a mnogo sam gladan. Imam knap 45 minuta sa stignem, a moram da stanem pare da razmenim.
Parkiram auto kod jedine menjačnice koju vidim da radi 24 sata.

Prekoputa parka staje neki crni zatamljeni auto. Auto ko auto mnogo je ovde takvih. Nisam ni obratila pažnju ko je izašao iz njega, videla sam mu samo ledja kad je ušao u menjačnicu.
U narednih trideset sekundi ispred mene ovoga puta se parkira auto mog tate. Spušta prozor i govori mi da udjem.
Kako sam ustala sa klupice, stigla do vrata i uhvatila kvaku iz menjačnice prekoputa izašla je osoba od malopre.
Pa ti mene sigurno zajebavaš.
Iz menjačnice izlazi niko drugi do Dušan. Koji će on djavo ovde?

Žurim da završim u menjačnici. Po izlasku bacam pogled na auto koji sam samo ostavio na ulici i ušao unutra. Shvatam da me je neko blokirao. Sa kola dižem pogled na osobu koja u njih treba da udje.
Za ime boga miloga... odkud ona sad?

Hoće li prići da se javi? Da li ja treba da pridjem?

Zašto me samo gleda? Jel treba da pridjem da joj čestitam?
Iako je momenat trajao nekoliko sekundi, imam osećaj da je trajao čitavu večnost. Samo je ušla u kola bez reči. Auto je vrlo brzo otišao niz ulicu.

Hoće li prići bar da mi čestita? Ne mogu da prestanem da ga gledam.
"Ivona?" - setih se da me tata čeka
"A?" - ušla sam što sam brže mogla.

Navala emocija u meni je krenula. Neću ja njega nikad preboleti...

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Ovo što je Ivona rekla u svom govoru, volela bih da svako od vas zapamti. Sve se može kad se hoće!
Sutra ili prekosutra vas očekuje poslednji deo u ovom delu knjige.
Laku noć ❤️