HEROINA

43. "Opasna igra"

"Šta ćeš ti ovde?"

Da ne bih ispala prava budala morala sam što pre da mu odgovorim.

"Ja ovde igram. Šta ćeš ti ovde?"
Pa verovatno iz istog razloga kao i ti.
Ivona glupačo.
"Pa i ja igram ovde."

Tako smo stajali par sekundi i samo se gledali, ne mogu da procenim da li zbunjeno ili zaljubljeno.

"Yo Dusan you know her?" - iza visokog Dušana se pojavio maleni Gavi, koji je očigledno sve vreme bio tu ali ga nisam primetila
"Yes, she's my friend"
Ovo friend je zabolelo.
Sve što smo rekli i ostali smo na prijateljima?
Ja sa njim ne mogu da budem prijatelj. Mogu samo da ga volim bezgranično ili da ga mrzim i ne vidim više nikad. Nemoguće je da nas dvoje budemo prijatelji.

"You are from Serbia too?"
"Yes"
"Another crazy Serb... wow" rukama je dočarao eksploziju mozga i otišao
Opet smo ostali samo nas dvoje.
Prišao mi je dva koraka i stao bliže meni, ali opet ne preblizu.

"Nikad nisam stigao da ti čestitam za svetsko prvenstvo. Nema potrebe da ti govorim da si bila odlična, dobila si nagradu sve je jasno. Svakako, čestitam ti! Znaš... uopšte mi nije čudno što si ovde. Jebeno si zaslužila ovo."
"Hvala ti. I ja se nadam da ćeš ti imati više sreće nego u Juventusu."
"Već sad imam. Dok sam igrao u Juventusu nisam mogao tebe da vidjam. Sada to mogu svaki dan."
Srce mi je zaigralo na ovo.
"Drago mi je da sam ja tvoja sreća..."
Nisam mogla ljigavije od ovoga.
"Ivona vidi, neću odugovlačiti. I ti i ja znamo da treba da pričamo o našem odnosu. Ono jedno veče nije bila greška i ti to dobro znaš."
"Znam, evo tu smo ajmo da-"
Prekinula me je muzika i početak govora voditelja. To je bio naš znak da moramo da sednemo svako za svoj sto.
"Nastavićemo posle"
Rekla sam mu i ubrzala do svog mesta. Ne mogu da kažem da mi nije laknulo. Sad imam bar malo vremena da se presaberem i smislim neki dobar govor.

Narednih par sati je prošlo u opuštenoj atmosferi. Držani su govori, zdravice... Pričala sam sa devojkama koje su bile sa mojim stolom. Od svih najviše su mi se dopale Jana Fernandez i Aitana. Pričala sam i sa Ingrid, prepričala je ostalima utakmicu još iz marta.
Svremena na vreme bacim pogled ka Dušanovom stoli i dešavalo se da nam se pogledi sretnu. U takvim momentima sam samo skretala pogled. Ali na sebi sa osetila njegove oči. Ne mogu ga kriviti, i sama sam zurila u sebe. Čoveče dugo vremena se nisam ovako lepo osećala. Nije on jedini krivac, i ja sa gledala u njega. Uglavnom njegov vrat i snažnu viličnu kost. Moram da kažem mnogo mu lepo stoji crna košulja.
Zazvonio mi je telefon, zvao me Stefan. Pre par meseci bih se i obradovala, sada i ne baš.
Pošla sam da izadjem napolje jer je unutra bila buka. Izašla sam na neki veliki balkon na kom nije bilo nikog. Trudila sam se da razgovor sa Stefanom završim što pre. Nije mi se pričalo sa njim sad. Skroz sam ravnodušna bila.
"...Volim te"
"Čujemo se"

Da, nisam mu rekla volim te. Kao što sam i rekla, ne osećam to u prethodnih par meseci. Nisam imala vremena da sednemo i popričamo o tome.
Izdahnula sam i naslonila se na ogradu.

"Problemi u raju?"
"Ju! Nosi se bre uplaši me!"
"Izvini"
"Jel si ti to mene prisluškivao?"
"Nisam. Nije moja stvar ali ne zvuči kao da ti je prijalo sa kim god da si pričala."
"E to si dobro rekao... Nije tvoja stvar."
Krenula sam da odlazim ali me je svojom šakom zgrabio za nadlakticu i doslovno vratio na mesto gde sam stajala.
"Pusti me!"
"Izvini, samo.... mislim da je vreme da nastavimo priču od malopre."
"A da..."
"Prvo da ti se izvinim za poslednje naše veče. Sa ove distance možda i nisam trebao tako nešto da uradim, ali idalje tvrdim da je ispravno."
"I ja mislim da je bilo ispravno, da se tad nismo udaljili jedno od drugog, mislim da nikad ne bih stigla dovde."
"Misliš da bih ti ja bio kočnica?"
"Znaš da nisam tako mislila, samo ne bih se fokusirala na igru nego na tebe i onda-"
"Znači smetao bih ti?"
"Ne Dušane ne izvrći moje reči"
"Ne izvrćem. Govorim onako kako jeste. Reci mi samo jedno. Jel si to isto rekla Stefanu dok ste bili zajedno?"
Pogledala sam ga čudno.
Dok smo bili zajedno?
"Dok?"
"Idalje ste? Čekaj... posle noći koju si provela samnom, u mom krevetu, gola? Nisi mu to rekla? Gledaš ga u oči i lažeš mu?"
"Prekini da to govoriš na tako odvratan način! Šta da mu kažem? E ljubavi znaš spavala sam sa dečkom koji mi se svidja već pola godine, za kojim ludim, koga sanjam... ali ne brini idalje volim tebe! To da mu kažem jel!?"
"Sanjaš? Znači ni ti mene nisi mogla da zaboraviš..."
"Nisam, naravno da nisam..."
"Ivona šta nas sad sprečava?"
"Tebe verovatno ništa. Mene... Stefan"
"Idalje stavljaš druge ispred sebe... Kako ne vidiš imamo priliku da konačno budemo zajedno!?"
"Znam znam ali daj mi vremena. Ne mogu Stefana samo da pozovem i raskinem. Znaće da se nešto dešavalo čim vidi tvoje ime u sastavu. Neću moći na oči ni njemu ni Darku, ni ostalima. Znaš koliko stvari nas vezuje..."
"Dobro Ivona. Shvatam"
"Hvala ti"
Prišla sam mu i uhvatila ga za ruku i gledala ga u oči. Iz mojih očiju se sigurno moglo pročitati volim te . Pošto sam bila u visokim štiklama bili smo skoro slične visine.
Svojom drugom rukom je uhvatio moj obraz i palcem ga mazio. Koliko dugo nisam osetila ovaj dodir na sebi. Ježim se od same pomisli.
Sve bi bilo idealno da nas neko nije prekinuo kao i uvek.

"Eyoo la fiesta de los serbios locos está aquí!"
("Aloo ludi Srbi žurka je ovde!")
Ovo je bio Raphinha koji nas je spazio. Očito je bio pripit.
"Mislim da treba da se vratimo unutra"
"Sledeći put će dovesti ceo vezni red da nas traži. Da, mislim da bi trebalo"

Vratili smo se unutra i ostatak večeri je bio savršen. Plesali smo, pili, upoznavali se sa medjusobnim saigračima.
Oko 2 ujutru je već bio kraj.
Dok smo se vozili u njegovom autu ka mom stanu nismo pričali. Sve vreme sam se dvoumila dal da ga pozovem da svrati kod mene. Ali ako ga pozovem u šta će se to pretvoriti. Ne želim opet da žurimo. Ja idalje imam dečka koji me čeka u Beogradu. Ne želim da odajem utisak takve devojke.
Stigli smo pred moju zgradu. Iako ih dosad nisam primetila, prekoputa mog ulaza je bila grupa likova obučena u crno. Drali su se, verovatno su bili pijani ili naduvani. Dušan nije ništa rekao pa sam mislila da sam ih samo na primetila.

"Vidim ja ovaj kraj mi nešto poznat. Pa ja živim tu niz ulicu."
"Ozbiljno? Jao super. Sad ću mirnije spavati jer znam da mi je neko blizu. Prvu noć nisam oka sklopila jer sam se plašila."
"Oćeš da ostanem sad? Ako ovi likovi vide da sama ulaziš u zgradu bojim se da nešto ne pokušaju."
"Sad si me istripovao. Ne znam kako ovo da ti tražim ali... Jel bi mogao molim te večeras da ostaneš ovde?"
"Naravno Ivona. Oboje ćemo mirniji biti jel da?"
"Mhm!" - potvrdno sam klimnula glavom
"Ajde samo udji dole u garažu da ti ovi mentoli ne useru auto ili tako nešto. Svakako imam parking mesto ali je prazno."
"Nemaš auto? Jel imaš položeno bar?"
"Da od svoje 17. još.
"U bre jel ima nešto što ne znaš da radiš? Pa što ne kupiš kola sebi?"
"Ne nemam auto jer moja plata jedva prilazi šestocifenom broju a kamoli milionu ko vaše."
Na ovo nije imao komentar samo je klimnuo glavom.
Tužna istina je to da za isti posao nismo plaćeni isto, ili bar slično...

Popeli smo se u moj stan. Verujem da mu je moj stančić ništa naspram onoga gde on živi.

"Ne verujem da imam da ti dam ništa da presvučeš?"
Sreća pa sam se ugrizla za jezik pre nego što sam mu ponudila neke Stefanove stvari koje sam ponela.
"Nema problema. Ako tebi ne smeta... mogu ja i u gaćama da spavam."
"Ionako sam videla već sve..." zlobno sam se nasmejala
"Ma nemoj..."
"Sigurno ti neće biti udobno da kauču. Lezi ti u moj krevet a ja ću ovde"
"Ma daj Ivona, spavaćemo oboje u istom krevetu"
"Um okej... Izvoli onda"
Pokazala sam mu rukom put ka spavaćoj sobi.
"Izvoli raskomoti se, ja moram šminku da skinem"
"Važi"
Nakon što sam provela 25 minuta u kupatilu detaljno čisteći lice, izlazim u nadi da je on zaspao.
"Ja već pomislio prespavaćeš tamo"
"Ha ha znaš za lepotu treba vreme"
"Ti si meni najlepša. Dodji!"
Legla sam i samo me je privukao ka sebi, obmotao je obe ruke oko mene.
"Ne smem da dozvolim da mi te neko ukrade ovaj put..."
"Igramo vrlo opasnu igru znaš?"
"Znam, ali igramo je zajedno..."