HEROINA

32. "Dobro jutro... vas dvoje!?"

Prvi slobodan vikend mi je na kraju sezone?!"
"Tako izgleda, čak i na dan Vaskrsa imate utakmicu."
"U kurac! Šta da radim do tad? Ne mogu nikako da je kontaktiram."
"Ajde videću šta mogu da uradim. Ti se fokusiraju na svoju igru sada!"

Ujutru se budim u nečijem zagrljaju. Moj mozak idalje ne procesuira informacije tako brzo kad se probudim. U trenutku sam umislila da sam u Dušanovom zagrljaju. Kamo sreće da sam bila. Osoba je bio Stefan. Čudno je to, da li se ja to polako vezujem za njega?

"Izvini kako si se mrdnula u toku noći ne znam ni kad sam stigao da te zagrlim"
"Nema veze, ja sam ti se uvalila, nisam mogla sama da zaspim"
"Pa drago mi je da sam pomogao"
Idalje smo ležali okrenuti jedno ka drugom. Gledali smo se u oči i on se igrao sa jednim mojim pramenom.
Ulazna vrata se otključavaju.
Jebem ti sreću.
Na vratima niko drugi do moji roditelji i... Darko.
Zemljo otvori se molim te.
Zatekli su nas tako, u zagrljaju zajedno na kauču.

"Dobro jutro, izvinjavamo se ako nešto prekidamo" - moja majka je pokušala da bude duhovita
"Sine nisi se javljao pa sam predpostavio da si ovde."
"Bravo ćale, pogadjaš svaka čast"
"Mama otkud vi?"
"Kako odkud? Vuka gledam ko sina, kupili smo prvu kartu koju smo našli i došli smo. Tu smo za tebe, za Vuka, i naravno Cecu i Vladimira."
"Nisam to očekivala iskrena da budem."
"O tome ćemo posle. Darko jeste li za to da ostanete na doručku?"
"Pa kad mi je sin već ovde noćio", sumnjičavo je pogledao u Stefana , "ne bi bilo lepo da odbijem."
"Odlično stižu palačinke odmah."

Za stolom je bila neprijatna tišina. Stefan i ja smo se samo gledali i trudili da ne puknemo od smeha.
"I dobro kad Vuk izlazi?" - oče spasio si nas
"Ne znam rekli su da će biti u bolnici neko vreme. Samo mi njega da možemo da vidjamo i lakše ću to pregurati."
"Neka bitno da se on oporavi, pa ćemo polako sve ostalo."
"Stefane sine šta planiraš da studiraš?"
Vidiš to je dobro pitanje. Od svog vremena provedenog sa njim zaboravih da ga pitam u koju školu ide.
"Mikrobiologiju, spreman se za inostranstvo."
Ovo je novost.
"A gde tačno?" - sad se već zainteresovao i moj otac
"Ne znam idalje, Španija ili negde severno. Poslao sam prijavu i u Holandiju na neke univerzitete. Videćemo gde me prime."
"To je divno! Darko sigurno ste ponosni?" - majka, to se ne pita
"Jesmo, supruga i ja smo oduševljeni. Iako sam ja Stefana hteo u profesionalce ali on igra onu košarku, kaže fudbal ga ne zanima."
"Nije da me ne zanima samo ne bih podneo tebe jer mi se ne bi skinuo sa kičme. Evo ti ova mala nju muči."
"Ej ne daj mu ideje!"
"Dobro dobro, sam si odlučio. Kad smo kod toga ja moram da krenem imam trening da održim."
"Ivona znači ideš i ti?"
"Ne ne ona ostaje, dao sam joj da malo pauzira. Nek se odmori od svega. Mesto u timu je uvek čeka." - odgovorio je trener umesto mene
"Ou dobro onda, hvala Vam Darko"
"Ništa, pozdrav. Sine mogao bi stvarno ponekad da se javiš na taj telefon!"
"Važi ćale aj ćao"

Buljio sam u poruku koju sam joj poslao. Idalje ništa. Nije postavljala ništa predhodnih dana, ne odgovara, ne javlja se. Kako ću ja da čekam još dva meseca da je vidim?

"Dušo šta ti se desilo sa telefonom?" - ušla mi je mama u sobu
"Razbio se skroz. Čak ni sim karticu ne mogu da izvadim."
"Ajde kupićemo sutra novi"

Istina, majka mi je sutradan kupila novi telefon. Ali kao što sam rekla sim karticu nisam mogla da izvadim, svi kontakti su mi ostali na razbijenom fonu. Pa čak i Dušanov broj. Instagram nalog sam novi napravila. Prvo šta sam uradila je zapratila Dušana i napisala mu poruku. Ne verujem da će je uopšte videti.

2 meseca kasnije, 4. jun 2023.

Već skoro dva ipo meseca nisam išao kući. A kuća mi je trebala više nego ikad. Imao sam težak period za to vreme. Izgubio sam svoju igru. Bez golova, povrede, to je sve pretežno pratilo moje utakmice. Svaki dan sam mislio o njoj. Pratio sam i njene rezultate i utakmice. Odlično joj ide. Zvezda je u finalu Kupa Srbije. Jako sam ponosan na nju kako se bori. Svaki njen intervju sam pogledao...
Danas nam je poslednji meč u sezoni, idemo na gostovanje Udinesseu. Ne igram jer sam se opet povredio.
Sve to mi nekako lakše pada kad znam da ću sutra biti u avionu ka kući.

Beograd

"Halo? Silazim!"
Izlećem iz zgrade i zatrčavam mu se u zagrljaj.
"Nedostajala si mi"
"I ti meni"
"Oćemo?"
"Ajmo"

I tako smo Stefan i ja krenuli ka bolnici. Vuk danas izlazi. A da Stefan i ja... Sve ono sa Vukom nas je zbližilo, vidjali smo se sve češće i češće. I tako jedno veče smo se poljubili. Par dana kasnije pitao me je da budemo zajedno. Pristala sam. Sve emocije koje sam osećala prema Dušanu sam ispoljila ka njemu. I ne kajem se, Stefan je dečko iz snova. Sa Dušanom bi se veza  verovatno svela na facetime poziv. Praktično Stefan je sve ono što Dušan nema. Da budem iskrena mislila sam o njemu, gledala sam neke utakmice i stvarno mi je bilo žao da ga gledam kako se kida iznutra jer ne može da da maksimum. Kad je ugasio Instagram znala sam da tek sad neće videti moju poruku, i otad sam i prestala sa se nadam da će doći i potražiti me. Svakako Stefan i ja nismo otkrivali vezu mnogo javno, ne treba mi da se priča unaokolo da izlazim sa sinom od trenera i da zato možda imam neke povlastice. Nije ni mnogo ljudi znalo, samo naša ekipa i roditelji. U javnosti smo se uglavnom ponašali prijateljski.

Ali da se vratimo na priču. Vuk se takodje oporavlja, i danas ga konačno puštaju na kućno lečenje.
Vratila sam se na treninge ubrzo nakon onog doručka sa trenerom i mojim roditeljima. Fudbal je oduvek bio moj ventil. Sve što mi se izvršavalo mi je dalo motivacije da se borim. Borim i ne prestajem. Ostatak sezone sam odigrala na visokom nivou, imam najviše golova u ligi i mislim da mi se smeši odlikovanje za najboljeg igrača sezone. Za par dana igramo finale Kupa Srbije sa ŽFK Spartakom. Jedva čekam da vidim Isidoru, nismo se videle od marta.