HEROINA

29. "Nije vreme za inat"

"Deco?!"

Presekla sam se u sekundi. Zadremala sam na Stefanovom ramenu izgleda.
To je bila Vukova mama Ceca.
Samo sam joj skočila u zagrljaj.

"Molim te Ivona šta je doktor rekao? Jel nam sin živ?"
Koliko su ovo divni ljudi, nisu zaslužili da prolaze kroz ovo.

"Idalje kritično. Kažu da je sad na njemu..." rekao je Pavle tužno
"O bože!" Ceca je počela da plače a Vladimir ( Vukov otac) ju je zagrlio.
"Svetlana!" - čulo se sa kraja hodnika
Ovo je bila Dunjina majka. Sećate se, njih dve su se družile i pre našeg rodjenja.
"Tamara?"
"Dobro je dobro je. Biće on dobro!" prišla je i uhvatila za ruku.
Dunjinu mamu Tamaru nismo dugo videli. Pa bar poslednje dve godine.

"Deco od kad ste ovde? Ivona po tvojoj odeći bih rekla od sinoć."
Idalje sam bila u haljini, bosa. Iskrena da budem više se ni ne sećam gde su mi štikle. Šminka i karmin odavno više nisu na svom mestu, kosa skroz rasčupana.
"Tamara je upravu, idite kućama odmorite se. Hvala vam što se bili tu za Vuka sve ovo vreme. Sad smo mi tu." - Vladimir je potapšao Pavla po ramenu
"Ne idemo nigde, šta ako se nešto desi dok nismo tu!" - i ja sam tvrdoglava do bola, na Vuka
"Nije vreme za inat Ivona. Poslušajte Vladimira. Odspavajte par sati, pojedite nešto, presvucite se. I javite se vašima, strašno je kad ste roditelji i strepite za dete"
"Ajmo upravu su. Ivona tebi treba sna. Bleda si skroz."
"Ne Stefane ne idem nigde!"
"Ideš ideš ajmo idemo svi" - rekao je to i uzeo me kao mladu da ne bih hodala bosa po pločicama
"Javićemo vam odmah ako se nešto promeni"
"Važi Vlado, hvala" - poslednja je bila Stefanova
Svi su ćutke pošli za njim.
Ispred smo zaustavili taksi. Svi smo išli kod mene. Ne treba niko sad sam da bude. Jedino je Iva otišla do kuće zbog mladjeg brata.

"Stavi čaj Pavle a ja ću nam napraviti ležaj ovde u dnevnoj! Ivona dodji samnom!"
Marija me je posadila na kauč i donela micelarnu i tufere. Krenula je da mi skida šminku.
"Neću te sad ništa pitati. Biće vremena da mi sve ispričaš"
"Nema šta da se priča, nismo se ni videli"
"Nana ili kamilica?" - prekinuo nas je Pavle
"Kamilica, to smiruje"
"Jel gladan ko? Da nam naručim hranu? Ivona i ja smo poslednji put jeli pre četri jutros" - došetao je Stefan sa fiksnim u ruci
"Može. Snaga na usta ulazi. Jel tako Ivka?" - mazila me je po glavi Marija
"Mhm"

Pljeskavice koje je Stefan naručio su stigle nakon pola sata. Sve vreme je vladala tišina. Nakon jela svima se prispavalo. Otišla sam u svoju sobu sa legnem. Tek što što sam se smestila u krevet neko mi je pokucao na vrata.

"Mogu da udjem?"
Bio je to Stefan.
"Slobodno"
Seo je do mene na krevetu.
"Jel ti treba nešto? Znam da ne smeš da piješ nikakve lekove za spavanje i tako to."
"Dobro sam Stefane hvala ti."

Jako mi je drago što je tu samnom. Što prolazimo kroz sve ovo zajedno. Ne poznajem ga dovoljno, ali opet imam utisak da ga znam isto kao i Vuka. Čuvao me je.
Isto kao što me je Dušan čuvao onog dana u ostavici. Ne mogu sad da mislim o njemu... to je još jedna otvorena rana... Kako ću njemu izaći na oči nakon sinoćnog ispaljivanja? Treći put se dešava da sam ja sjebala šanse. Ono veče kad mi se otvorio, poslednje jutro u Pazovi i sinoć. Bojim se da više prilika neće biti...
Da ne bih sad plakala i zbog njega, moram da malo skrenem misli.

"Stefane? Jel se znamo mi odnekle? Nisam te prvi put videla sinoć, sigurna sam u to"
"Vidim da si me zaboravila... ja tebe nisam. Pre dve godine kada su Vuku zamalo smestili drogu, ja sam taj što je video onu kretenku šta radi. Nikad neću zaboraviti koliko si ti bila besna tada. Da ti nisam oduzeo flašu viskija iz ruke razbila bi je onoj o glavu. Dunja beše?"
Ispustila sam mali smeh. Sećam se te noći, a sad se sećam i Stefana od tada.

"Preslatka si bila to veče, Vuk se trudio da bude smiren a ti si bila spremna da zapališ lokal" okrenuo sam se ka njoj. Zatvorila je oči i zaspala konačno.
Seo sam pored kreveta i vrlo brzo je i mene san stigao.