HEROINA

33. "Konačno sam te našao"

Završila je jedna možemo reći polu uspešna sezona. Posle svih kazni i oduzimanja poena, povreda, relativno sam zadovoljan. Stigli smo do polufinala lige Evrope i kupa Italije, nije ni to mala stvar. Sledeće sezone će biti bolje nadam se, ako uopšte bude sledeći sezone za mene u Juventusu.

"Oćemo odmah na gejt ili ćeš do free shopa?"
"Ček oću majci neki parfem da kupim što mi je pričala"
"Ajde"

Nalazimo se na aerodrom u Torinu, imam jednosmernu kartu za Beograd. Radujem se što ću konačno imati malo vremena da provedem sa porodicom, imamo dobrih 10 dana odmora pre nego što budemo igrali pripremni meč sa Jordanom i kvalifikacije sa Bugarskom.
Počelo je ukrcavanja u avion. Ne mogu da dočekam da ponovo čujem svoj maternji jezik oko sebe.

"Probaćemo akciju iz desnog kornera!"
Jedan od poslednjih treninga pre finala. Malo je zategnuta atmosfera jer svi očekuju trofej od nas.

Nakon treninga sačekao me je Stefan.
"Idemo nešto da jedemo pregladna sam!"
"Može ajmo"

"Sutra dobijam odgovor od fakulteta, dal sam primljen"
"Primiće te sigurno, imaš odličan rezultat na prijemnom plus video koji ti je trener sastavio za košarku. Pa moliće te da studiraš kod njih"
"Hahaha nadam se! Jel si dobila ti neke ponude?"
"Ne znam, niko mi ništa nije rekao"
"Dobićeš neki ugovor u inostranstvu siguran sam. Najbolja igračica kod nas i najbolja u Evropi! Otimaće se oko tebe!"
"Ma važi, osudjena sam na tvog Darka i Marakanu."

Sreda 7. jun 2023.

Već dva dana sam u Beogradu i nikako da je sretnem, išao sam na sva mesta na koja bi ona potencijalno mogla da ode. Čak sam i na Novo groblje išao jer je možda tamo. Koliki sam paćenik...
Sedim u jednom kafiću sa Blekijem, u kraju gde žive moji roditelji. Ugledam doslovno dar sneba koji mi je poslat. Strahinja Eraković. Zašto dar? Zato što on sigurno zna gde je moja Ivona.

"Strahinja!"
"Opa deste momci, otkud vi?"
"Završena sezona pa došli malo"
"Istina, e žao mi je Bleki zbog finala. Bili ste ekstra, al sreća jebiga"
"Ma šta je bilo bilo je, izgubiš dešava je jebiga"
"Aj sedi malo s nama"
Strahinja je stvarno dobar dečko, skoro smo isto godište pa se i kapiramo. Sumirali smo sezonu on u domaćoj ligi, nas dvojica u Italiji. Sve vreme sam hteo da mu postavim to pitanje ali mi je bilo neprijatno, a to me ne trenutno najviše mučilo. Sreća pa me preduhitrio.

"E kako tebi ide sa Ivonom?"
"Nikako, izgubili smo kontakt skroz"
"Stvarno? A ja baš mislio da ste vas dvoje nešto. Ivona je procvetala od nesreće, koliko god to zvučalo nelogično"
"Kakve nesreće? O čemu pričaš?"
"Nisam ni ja sa njom skoro lepo popričao ali ovo znam. Sećaš se onog Vuka, što si me pitao posle utakmice još u martu."
"Da"
"Blago rečeno, primio je metak za Ivonu."
Vau, toliko vole jedno drugo. Nisam imao predstavu. Čim ga vidim zahvaliću mu na ovome.
"Baš je bio loše, ali se izvukao. Ali Ivona... mislio sam ovo će je dokrajčiti, nakon Lukine smrti nije je bilo nigde. Kad ono ona ne skida osmeh sa lica. Jedna od njenih saigračica se šalila da je našla novog dečka  pa sam zato mislio da si ti."
Dečka? Sad ću da se prevrnem.
"Pa jel jeste?" - ubacio se Bleki pošto je video da sam ja zanemeo
"Ne znam, nisam je vidjao ni sa kim. Ne mora da znači da je dečko pobogu. Možda je samo srećna jer joj je najbolji drug preživeo."
Iskreno se nadam da je samo to.
"U svakom slučaju ako želiš da je vidiš, igra danas utakmicu, finale Kupa Srbije"
"Kad?"
"U 18h"

17:53

Stojimo u tunelu i čekamo da izadjemo na teren. Raste nervoza u meni. Nisam mnogo razmišljala o tome ali ovo bi mogao biti moj poslednji meč u dresu Zvezde. Spominjali su mi da su se neki skauti raspitivali za mene, ali da čekaju svetsko prvenstvo da vide kako ću se snaći. Svejedno odigraću ovo kao da mi je poslednji meč u životu.
Izlazi se na teren, sa tribina se čuje aplauz. Iza jednog od golova je nekolicina Delija sa zastavama i bakljama. Okrećem se ka centralnoj tribini i zasuze mi oči kada vidim ko je tamo. Jedan jedini, moj najbolji drug Vuk. Na štakama i sa jednom rukom u gipsu. Došao je ne mogu da verujem. Pored njega su standarno Stefan, Marija, Iva, Pavle i Jovan... Jel ja to vidim i moje roditelje? Da, to su oni, oboje u zvezdinim dresovima sa našim prezimenom. Prvi put od moje 14-te godine su došli da me gledaju.
"Ajmo srce!" - drala se moja majka a mene pojeo blam
"Dobro je Snežana, nemoj da je dekoncetrišeš"

Dolazim na stadion na kom se igra utakmica. Iskreno žao mi je kad vidim koliko ove devojke ne dobijaju podrške koliko zaslužuju. Mali stadioni ili čak pomoćni tereni, zaslužuju da ih gleda nekoliko stotina hiljada ljudi, jer daju svoj maksimum isto kao i muškarci.
Vidim je, nosi broj 9, još kad bi na tom dresu pisalo Vlahović a ne Bogdanović bilo bi idealno. Ali dobro ima vremena i za to.
Bacam pogled po tribini, ista ona deca koja su bila u Pazovi, i jedan novi lik kog se ne sećam. Jedan od njih je bio na štakama i sa gipsom. Vuk, ne mogu više da imam loše mišljenje o njemu znajući šta je uradio.

Početni udarac je naš. Ajmo uz božiju pomoć...
Celo prvo poluvreme se rezultat nije menjao. Odbrana im je odlična, a nama napad kao da je malo popustio.
Subotičanke su iskoristile propust naše odbrane i dale nam prvi gol. Nevalja...
Na poluvreme odlazimo da rezultatom 0:1

Primile su jedan gol, ali ispraviće to nadam se. Imala je i Ivona dobrih šansi ali nije iskoristila nijednu.

"Dobro devojke gledajte samo jedan go, nije strašno. Sad ćemo probati sa leva da napadnemo, Jano ti probaj da nacentriraš na Minu ili Ivonu...." - Dare u svom elementu

Počinje drugo poluvreme, malo smo se osvežile i konsolidovale u igri.
Sad mora da padne go.
Poslušale smo Darka i promenile taktiku.
Jana sa leva centrira. Lopta preskače mene ali je Mina dohvata i zabija u mrežu.
1:1 sad kao ispočetka da krećemo...
Vreme je prolazilo, bližimo se isteku 90 minuta. Protivnice su pokazale veću agresivnost nakon primljenog gola. Samo su nas sreća i naše dve stative spasile.
Naš golman ima loptu i ispucava je na sredinu terena. Saigračica mi dodaje i krećem u napad. Ovo može biti poslednji napad pošto ističe poslednji treći minut nadoknade. Sad opet idemo na sve ili ništa, kao i uvek.
Trčim ga golu, dodajem loptu me bih li zaobišla odbrambene igrače lakše. Pre nego što sam prešla njihovu poslednju igračicu lopta leti ka meni, da ne bi napravili ofsajd. Pada mi ispred noge, odbija se od zemlju i lobovanjem golmana ubacujem loptu u go.

Ivona trči, dobija loptu i daje ga. Presrećan sam zbog nje, ovo im može doneti titulu. Istekla je nadoknada, gotovo je. Ivonin gol je bio za pobedu. Proslavlja ga tako što trči do dela tribine na kojoj su njeni prijatelji. A onda se desilo nešto što mi je apsolutno ne samo uništilo raspoloženje nego i... slomilo srce.

Dala sam gool. Gol za pobedu i titulu. Kao što sam i rekla kao poslednji meč ikad da igram. Trčim do tribine gde su mi drugari i roditelji. Svi skaču u prvom redu. Čak se i Vuk smeje i raduje koliko možeod bolova. Prišla sam tamo izgrlila se sa svima a onda... se poljubila sa Stefanom. Da, pred svima.
"Bravo ljubavi moja!"

Nisam imala pojma da je na tribinama i dečko koji mi stvara lepririće u stomaku, dečko o kome nisam mogla da prestanem da mislim predhodna dva meseca, dečko koji me je konačno pronašao.

Nakon što sam se odvojila od Stefan ugledala sam njega. Zažalila sam iste sekunde. Znači nije me otpisao ono veče. Ne bi sad sedeo ovde da me je zaboravio...
Gledala sam ga sa terena pravo u oči. Iako su me saigračice povukle sa proslavimo nismo prekidali naš kontakt očima.
Istog momenta je otišao.
Sad potpisujem da je kraj. Od ovog trenutka sam za njega prošlost...

Poljubila je onog lika. Ja dva meseca patim jer ne mogu da je kontaktiram i pitam šta se desilo ono veče. A ona je već našla drugog.
Primetila me je, nosio sam kačket ali su moje oči ipak našle njene. Ne mogu više da gledam ovo. Besan sam i povredjen. Bolje da idem pre nego što uradim nešto pogrešno.
Izašao sam odmah.
Zašto mi je ovo uradila? Kao da mi se ceo stadion smejao, jer devojka po koju sam došao upravo se ljubila sa drugim momkom.