𝑆𝑎𝑚𝑜 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑁𝑗𝑒𝑔𝑎 ✅

•2•

Sedim na tribinama i posmatram loptu, koja se stalno kreće ka golu Saudijske Arabije. Rusija je prosto nadmoćna i jedino što vadi prosek ovoj dosadnoj utakmici je mnogo golova. Još par minuta do kraja i onda ću konačno da odmaram, a ne da se dosađujem ovde.

Sudija svira kraj utakmice, a ja među prvima izađem sa tribina i nađem se u hodniku sa svlačionicama. Naslonim se na zid dok čekam Dušana i momke da se pojave, pa da idemo nazad u hotel. Ali umesto njih u hodniku se pojave reprezentativci Rusije. Osetim par pogleda na sebi, ali moj ipak završi na nekom drugom.

Moj pogled šara po nečijim istetoviranim rukama, polako se penjući ka vlasnikovim očima. Nakon što dođe do cilja, ugledam par crnih očiju. Pogledaju me na samo par sekundi, ali dovoljno dugo da shvatim da ledeniji pogled nikad nisam primetila.

Sklonim svoj pogled sa njega čim začujem Dušanov veseli glas kako me doziva.

"Jesi videla kako braća Rusi gaze sve pred sobom?", ponosno izgovori dok maše nekima od ruskih igrača.

"Jesam, ali ti znaš da ja volim da gledam nadigravanja", izgovorim dok zamišljeno gledam kroz njega.

"Hoćeš da te upoznam s njima?", upita me veselo, a ja odmahnem glavom.

"Neki drugi put. Hoću da se vratim u hotel i da spavam."

"Ko je to nama umoran? Samo da znaš nema spavanja celu noć", veselo mi priđe Aleks, a za njim dođu i Luka i Sergej.

"Vama je bolje da se uozbiljite, ako hoćete da prođete grupu", počnem da ih zezam, a oni se zaista i uozbilje.

"Misliš da prolazimo grupu?", nervozno me upita Sergej, a ja ga smoreno pogledam.

"Šta vam je svima više? Nisam ja baba Vanga, pa da znam. Ako budete igrali kako znate, proći ćete. Imate dovoljno kvaliteta. A sad bi bilo lepo da krenemo nazad u hotel."

Sad oni mene pogledaju smoreno, ali se ipak uputimo ka izlazu.

•••

Kao zombi se spustim u salu za doručak, jer su me debili držali budnom do tri jutros. Sednem za njihov sto i za divno čudo ne primetim podočnjake ili ikog umornog, dok ja uprkos kilogramu korektora i dalje izgledam kao zombi.

"Jesi bolesna možda?", Filip me zabrinuto pogleda, a ja prevrnem očima.

"Nisam bolesna, već se nisam naspavala zbog debila od tvojih saigrača", iznervirano izgovorim, a on počne da se smeje.

"Mene je Sergej probudio jutros u četiri. Mogu misliti kako je tebi bilo."

"Ja sam legla u tri. Oka sklopila nisam. A danas idem da gledam Španiju i Portugal, zamisli kako ću tek noćas spavati", počnem da kukam iako se zapravo jako radujem toj utakmici.

"Boli te uvo, bar možeš da ih gledaš uživo. Nama je zabranjeno", tužno uzdahne, a ja se saosećajno nasmešim.

"Ana", čujem Dušanov glas, pa se okrenem ka njemu.

"Raspitivali su se Rusi za tebe, pa sam kontao da te upoznam večeras s njima", veselo izgovori, a ja skontam da on pokušava da mi namesti dečka.

"Večeras nisam tu. Idem na utakmicu."

"Ma daj, možeš propustiti jednu tekmu", molećivo me pogleda, a ja odmahnem glavom.

"Obožavam Španiju, tako da ne mogu."