𝑆𝑎𝑚𝑜 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑁𝑗𝑒𝑔𝑎 ✅

•19•

"Planiraš li da izađeš skoro? Žurim na trening", čujem Feđin nervozni glas sa druge strane vrata kupatila. Pođem ka vratima, iako nemam pojma kako ću ga pogledati u oči, nakon što sam sinoć spavala s njim.

Otvorim vrata i primetim olakšanje na njegovom licu, ali ponovo osetim mučninu po ko zna koji put od jutros, pa se brzinom svetlosti nađem pored wc šolje. Nastavim da povraćam, kao i skoro celo jutro, ali ovaj put osetim dlan na svom čelu, dok mi drugom rukom sklanja kosu.

"Šta se dešava?", zabrinuto me upita, a ja u sebi prevrnem očima.

"Trudna sam, eto šta se dešava."

Izvuče telefon iz džepa, dok drugom rukom i dalje pridržava moju glavu, pa okrene neki broj.

"Treneru, jako mi je žao, ali imam porodičnih problema i nikako ne mogu doći danas."

Blago se osmehnem, jer me je upravo nazvao porodicom, ali to ne potraje dugo, zbog novog naleta mučnine.

"Zaista vam hvala na razumevanju. Ugodan dan", vrati telefon nazad u džep, pa svoj pogled usmeri na mene.

"Je l' ti mogu ikako pomoći?"

"Bolje mi je", dignem se na noge polako, pazeći na mantanje.

"Sigurno?", zabrinuto me pogleda, a meni se zavrti u glavi, pa završim u njegovim rukama.

"Definitivno ima da ne mrdaš danas", pomogne mi da dođem do spavaće sobe, pa me natera da legnem u krevet.

"Lezi tu, a ja ću ti doneti čaj", povuče prekrivač preko mene i nestane iz sobe.

Ako ništa drugo, bar ne moramo da pričamo o onome sinoć. Taman što pomislim na sinoć, on se pojavi na vratima sa šoljom čaja u rukama. Sedne na krevet pored mene, pa mi pruži šolju.

"Hvala", uz osmeh mu se zahvalim, pa prinesem šolju usnama i otpijem par toplih gutljaja.

"Ako treba još nešto, samo reci."

"Samo lezi tu kraj mene", iskoristim situaciju, a on me uz oklevanje posluša. Legne pored mene i pusti neki film, pa zajedno počnemo da ga gledamo.

Na sredini filma, shvatim da sam završila u njegovom zagrljaju, a izgleda da je i on to shvatio.

"Znaš, ono sinoć... Hteo sam da se izvinim, jer sam bio pijan", podseti me na sliku nas dvoje u istom ovom krevetu sinoć, a ja se zacrvenim.

"Ti si bio pijan, ali ja sam bila trezna. I umesto da te odbijem i oteram u krevet, kao što bi ti uradio da si bio na mom mestu, ja sam ti uzvratila i spavala s tobom. Isključivo moja krivica", izgovorim dok mi pogled luta po sebi, što dalje od njegovih očiju.

"Hormoni, razumem. Ništa strašno", blago se osmehne, dajući mi do znanja da je sve okej. Klimnem glavom i vratim se filmu, ostavljajući ga da misli kako je stvar samo u hormonima.

Taman što se ponovo udubimo u film, čuje se glasno lupanje ulaznih vrata. Zbunjeno pogledam u Feđu, a on prevrne očima. Pođe nešto da kaže, ali se na vratima naše sobe pojavi neki dečko. Bez ikakvog upozorenja se ugura između nas dvoje, a ja primetim da Feđa ludi.

"Mihailo, zar ti nisam rekao da više ne možeš da mi upadaš u stan?", ozbiljno pogleda u dečka, koji mi se čini jako poznato.

"Prijatelji pre devojaka", isplazi nam se, pa usmeri svoj pogled na film.

"Verenica pre prijatelja", Feđina izjava izazove šok na njegovom licu, ali i osmeh na mom.

"Ne vidim prsten", nastavi da se obraća Feđi, ignorišući moje postojanje.

"Ana ne nosi nakit. Ali to svejedno ne znači da mi nije verenica", Feđa pogleda na kratko u mene, pa vrati pogled na Mihaila.

Odlučim da se ubacim u razgovor, jer mi je postalo jasno da nijedan od njih dvojice to neće učiniti.

"Izvini, poznat si mi odnekud", zagledam se u njega, pa se Feđa ubaci.

"Igrao je u Zvezdi, verovatno ti je odatle poznat."

"Setila sam se. Mihailo Ristić. Bio si odličan."

"Navijaš za Zvezdu?", Mihailo me pogleda uz veliki osmeh, a ja klimnem glavom.

"Konačno neko s kim ću moći da gledam utakmice", veselo izgovori, a ja se nasmejem.

"Zašto misliš da ću da se složim s tim?", Feđa nas ozbiljno pogleda što izazove Mihailov nalet smeha.

"Ne brini, Feđa, neću ti ukrasti verenicu. Delujete mi baš zaljubljeno", počne da ga zeza, a Feđa ga prostreli pogledom.

"Miha, smiri doživljaj."

"Pa zar nisam upravu? Nikad mi nisi pričao o njoj, a verenica ti je. Mora da si stvarno zaljubljen, ako si tako brzo rešio da je ženiš", Mihailo nastavi, a Feđi pukne film.

"Bila je veza na jednu noć. Trudna je i zato sam odlučio da je oženim", Feđa izbrblja u sekundi, a Mihailo nas zbunjeno posmatra.

Nikad se u životu nisam osećala ovako loše.

"Jebi se, Smolov", izađem iz stana brzim koracima i zaputim se ka izlazu iz zgrade. Ne mogu da verujem da je to rekao. A što je najgore rekao je istinu, koja mene jako boli.

Zar nismo imali dogovor da nikom ne kažemo istinu?

Nađem se na ulici, pa krenem ka obližnjem parku, koji sam primetila proteklih dana. Sednem na prvu praznu klupu i zabijem glavu u šake, dok razmišljam o tome kako moj život nikako da postane normalan.

"Ti nisi normalna. Ne možeš tek tako da izletiš iz stana."

"Pa i nisam normalna kad sam došla ovde s tobom", ne podignem pogled, ne želeći da susretnem njegov, već nastavim da gledam u pod.

"Da čujem, šta sam sad uradio?", sedne na klupu pored mene, a ja se odmaknem od njega.

"Rekao si Mihailu istinu."

"Pa šta sam tu pogrešio? To je istina", zbunjeno me pogleda, a ja uzdahnem.

"Jebi se. Rekao si da nećemo nikome reći istinu."

"Miha mi je najbolji prijatelj. Tvoja najbolja prijateljica zna", ozbiljno me pogleda.

"Ja tebe nisam predstavila kao sponzorušu pred njom", ljuto mu uzvratim, a on se zbuni.

"Sponzorušu?"

"Da, sponzorušu", namršti se, pa se uozbilji.

"Ti si totalno pukla. Šta si ti sebi utuvila u glavu, ja ne znam, ali majka mog deteta ne može da bude sponzoruša, niti bih ja to ikad rekao. Možda si pravila greške, ali te svakako ne smatram sponzorušom, luda ženska glavo."

Zašto je ovo dovoljno za osmeh na mom licu?

Kako vam se čini? 🙈💙