𝑆𝑎𝑚𝑜 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑁𝑗𝑒𝑔𝑎 ✅

•20•

"Zašto smo ponovo morali da dođemo? Mislila sam da smo se dogovorili", upitam ga nervozno, dok hodamo ka vratima njegove porodične kuće u Saratovu.

"Zato što su nas moji zvali na ručak?", pogleda me zbunjeno, a ja spustim pogled na pod.

"Ne kapiram što si nervozna toliko. Već si ih upoznala i sviđaš im se."

Više nego tebi, to je sigurno.

"Ne znam, jednostavno me strah da ću se izblamirati pred njima."

"Pre će oni izblamirati mene", prevrne očima na samu pomisao, a ja se nasmešim.

"Zar ti, gospodine Sneško, imaš blamova?", prostreli me pogledom na novi nadimak koji sam mu dala pre par dana.

"Ne sviđa mi se taj nadimak. Prestani da me zoveš tako", počne da protestuje, a ja se nasmejem.

"Ali zašto kad ti savršeno odgovara?", ponovo prevrne očima uz uzdah, ali se u tom momentu nađemo pred vratima, pa mi ne uzvrati peckanje. Pozvoni, a, za razliku od prošlog puta, vrata se odmah otvore.

"Konačno ste stigli", Irina me dohvati u zagrljaj, koji ja spremno uzvratim, a Feđa je zbunjeno posmatra.

"Kad sam poslednji put proveravao, ja sam ti bio sin jedinac", uvređeno izgovori, jer po prvi put nije u centru pažnje.

"Ana će mi roditi unuče, ne ti", Irina mu nasmejano odgovori, izazvavši tako i moj smeh, dok Feđa prevrće očima.

"Nemoguće ste", progura se unutra, ostavljajući nas dve na vratima.

"Kako si ti ovih dana? Nemaš problema sa mučninama?", ljubazno me upita, dok lagano hodamo ka dnevnoj.

"Jedini problem koji ja imam je Feđa", iskreno odgovorim, a ona se nasmeje.

"Ne postoji osoba koja nema problem s njim. Lako plane, ali je inače duša."

"Izgleda da mene baš mrzi, jer ja još uvek nisam došla do te duše", uzdahnem, a ona se ohrabrujuće nasmeši.

"Veruj mi, ne mrzi te. Navikao je da živi sam, pa mu sad treba vremena da se navikne na to da mora da razmišlja o potrebama još jedne osobe."

"Mama, zar me opet ogovaraš?", Feđa je upita, čim se pojavimo u dnevnoj.

"Moram malo da te pohvalim. Inače će Ana pobeći glavom bez obzira", šaljivo mu odgovori, a ja ponovo spustim pogled na pod.

"Ozbiljno? Zar sam toliko strašan?", upita, dok ne skida pogled sa mene, a ja nastavim ćutke da gledam u pod.

Irina nestane nekud zajedno sa Mihailom, ostavljajući nas dvoje nasamo.

"Otišla bi?"

"Da nema deteta, bih", tiho izustim, šetajući pogledom po kući, samo da ne sretnem njegov ledeni pogled.

"Da nema deteta ne bi ni bila ovde", ponovo me podseti na činjenicu da između nas nema ništa sem deteta, a ja nemo klimnem glavom.

"To mi je sasvim jasno."

Neprijatnu tišinu prekine povratak njegovih roditelja i porodični ručak. Nakon pražnjenja tanjira i divljenja Irininom kuvanju, vratimo se u dnevnu. Irina izvadi stare albume i počne da mi pokazuje Feđine slike kad je bio mali, dok on bezuspešno pokušava da joj ih uzme.

"Ma daj, mama, ne brukaj me tim slikama", po prvi put začujem Feđu kako kuka, pa se nasmejem.

"Kad Ani može da bude neprijatno zbog tebe, možeš i ti malo loše da se osećaš, dok se ona smeje."

"Vidim da se ti baš dobro slažeš s Anom. Drago mi je da je tako, jer ćete provoditi puno vremena zajedno", iskreno se nasmeje, a meni kroz glavu prođe, kako će me se rešiti.