𝑆𝑎𝑚𝑜 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑁𝑗𝑒𝑔𝑎 ✅

•12•

Bitno obaveštenje na kraju dela.

"Zaista sam dobro. Samo nemam kondicije", nastavim da ubeđujem Danicu, ali ona nastavi po svom.

"Nije do kondicije. Već mesec dana treniraš i stalno si umorna, svakim danom sve više. A da ne pričamo o vrtoglavicama. Moraš kod doktora."

"Verovatno je samo obična prehlada", pokušam da je umirim ne bih li izbegla bolnicu i doktora.

"Zato ćeš ti da odeš kod doktora i mi ćemo biti sigurne da nije nešto ozbiljno."

Raširim ruke u znak predaje, jer je ona jako tvrdoglava osoba.

"Pa spremaj se, šta čekaš?"

"Nemam vremena sad. Znaš, moram da analiziram igru Zemuna i treba da odgledam njihove prethodne dve tekme zbog toga. Možda nađem vremena iduće sedmice", krenem da se izvlačim, jer mrzim doktore.

"Polazi", ozbiljno me pogleda, a ja uz uzdah ustanem i krenem za njom.

"Ja vozim", ubaci se na vozačko mesto mog automobila, a ja zakukam.

"Pa još će mi gore biti ako ti budeš vozila."

Pošto ne obrati pažnju na ono što sam rekla, ponovo se predam i sednem na suvozačko.

"Bolje ti je da mojoj bebici ne fali ništa kad se vratimo. Znaš veoma dobro da sam emotivno vezana za ovaj auto."

"Prva plata, znam", smoreno prevrne očima i upali auto, pa naša vožnja ka Novom Beogradu krene. Dok ona vozi, ja upalim muziku da mi vreme brže prođe.

"Slušaš li ti išta osim Malume?"

"Čarlija", jednostavno odgovorim, a ona ponovo prevrne očima na moj izbor muzike.

Uz prepirke i muziku dođemo do bolnice u kojoj sam ležala tokom kome. Dok se ja prenemažem jer mi se sve ovo čini bespotrebnim, ona izađe iz auta i nađe se na mojoj strani da me izgura.

"Ma daj, Ana, ponašaj se odraslo."

Uđemo u bolnicu i nađemo se pred ordinacijom mog doktora brzinom svetlosti. Ona pokuca i proviri kroz vrata, pa me svojim zavodljivim osmehom progura preko reda. Nažalost, moj doktor se opasno loži na nju, pa će pre poslušati nju, nego mene, te ja zbog toga smo sednem na stolicu i pustim je da priča.

Ona iznese moj problem, a on obavi pregled.

"I?", Danica ga zabrinuto upita, a ja samo smoreno sedim tu.

"Sumnjam na nešto, ali bi prvo trebalo da obavimo još jedan pregled", ponovo počne da filozofira, pokušavajući da impresionira Danicu, a ja prevrnem očima.

Da mi uput za ginekologa i nas dve izađemo iz njegove ordinacije.

"Idemo kući."

"Ne, idemo kod ginekologa."

"Ne želim ponovo da idem tamo. To mi mesto budi najgore uspomene", pobunim se, ali me ponovo ne posluša.

"Ne jebeš ti mene ni tri posto, zar ne?"

Ona se osmehne, pa me povuče ka drugom spratu bolnice na kom se nalazi i ginekološka ordinacija. Ponovo me ugura preko reda. Da li se čitava ova bolnica loži na nju ili se meni samo čini?

Završim i ovaj pregled, a doktor me posmatra šokirano.

"Ne mogu da verujem. Vi ste pravo čudo, gospođice Maksimović. Konzilijum vam nije davao ni pet posto šansi, a evo vi ste ipak trudni."

Sad ja gledam bledo u njega, a u mozak mi nikako ne dolazi informacija koju sam upravo čula.

"Ali kako?", jedino to uspem da promucam, a on slegne ramenima.

"Ne znam. Nikad nisam video ovako nešto. Naravno znate da ovo znači bez fudbala sve do porođaja. Trudnoća vam je poprilično rizična, zbog svega od ranije i trebalo bi zaista da se posvetite održavanju iste. Drugu šansu teško da ćete dobiti."

Izađem iz njegove ordinacije i dalje ne verujući u kakvoj sam se situaciji našla.

"Šta se desilo?", Danica mi odmah priđe, a ja je zbunjeno pogledam.

"Trudna sam."

"Ali zar ti nisu rekli da je to nemoguće?", zbunjeno me upita, a ja klimnem glavom.

"Jesu. Isto kao što mi je upravo rekao da sam trudna."

"I šta planiraš dalje?"

"Zadržati dete. Rekao mi je da mi je trudnoća rizična i da ću drugu šansu teško dobiti. Odrećiću se fudbala, zbog nečeg važnijeg", izgovorim reči koje sam mislila da nikad neću.

"A Feđa?"

"Šta s njim?", zbunjeno je upitam, a ona me pogleda kao da sam s Marsa pala.

"Reći ćeš mu, zar ne?", tek u tom momentu mi postane jasno u kakvom sam se haosu našla.

"Nemam pojma. Nisam stigla mi da razmislim o tome. Sad samo želim da dođem kući",ona klimne glavom, pa se začas nađemo nazad u autu.

Vožnja mi prođe u razmišljanju, jer zaista ne znam šta treba da radim. Nisam spremna za ovo, ali nema odustajanja.

Uđemo u moj stan, a ja se samo sručim na kauč, još uvek šokirana vestima.

"Javićeš Dušanu? On bi mogao biti od koristi. Ili možda bolje da zoveš Aleksa. On je smireniji. A opet Luka je najozbilniji od njih svih", Danica krene da nabraja, a ja zabijem glavu u šake.

"Sva trojica su u Engleskoj. Samo ću ih poremetiti."

"Da, ali bi sva trojica doletela odmah da čuju da ti trebaju."

"Ja ću da spavam. Treba mi vremena da prihvatim činjenicu da mi se život menja iz korena", kažem dok hodam ka svojoj sobi.

"Ja ću biti ovde, ako me zatrebaš."

Legnem u krevet i počnem da razmišljam o svemu. Definitivno neću reći Feđi za ovo. Koliko god da verujem u to da dete treba da odrasta uz oba roditelja, ne mogu mu ovo reći. To bi samo još dodatno zakomplikovalo ionako komplikovanu situaciju.

Dohvatim telefon i otkucam poruku Dušanu.

"Trebaš mi. Zovi me čim budeš imao vremena, jer zaista ne znam šta da radim."

Nikad svoje probleme nisam rešavala sama. Uvek je Dušan bio taj koji ih je rešavao za mene. A ovaj put sam sama odgovorna za rešavanje ovog i to me užasava.

Zaplet 🙈 Tek će sad postati zanimljivo 😂

Želim da čujem vaše iskreno mišljenje o ovome? 💙

Zapratite danicasidereum, jer vam je izašlo nešto savršeno 😍 Jako se radujem tome 💙

// 11.III 2022. danicasidereum baksuz vratila sve priče u draft 🙄