𝑆𝑎𝑚𝑜 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑁𝑗𝑒𝑔𝑎 ✅

•47•

"Hoćete da usvojite dete?", moja majka nas zbunjeno posmatra, a mi ćutke klimnemo glavom.

"Zašto prvo ne pokušate s vantelesnom?"

Kako to izgovori, suze počnu da se spuštaju Aninim licem i bez reči izađe iz kuće.

"Mama, pobogu!", viknem na nju i krenem napolje za mojom suprugom. Sustignem je pred kućom, pa je dohvatim u snažan zagrljaj.

"Znaš da ona uvek voli da se petlja tamo gde joj nije mesto", pokušam da je utešim, ali mi ne uspeva.

"Ali nije ništa loše mislila. Štaviše razumem je. Sasvim je normalno da želi pravo unuče", iako je pitanje moje majke povredilo, ipak je opravdava. Zato je i volim ovoliko.

"Kad usvojimo dete i ono će joj biti pravo unuče. Ako joj se to ne sviđa, moraće da se zadovolji Aleksejem", dam joj do znanja da sam rešen da usvojimo dete, bez obzira šta ko kaže.

"Ali, Feđa-", pođe nešto da kaže, a ja je prekinem.

"Bez ali. Daćemo tom detetu dom, ljubav i sigurnost. Zar nismo to i želeli?", upitam je i dalje pokušavajući da joj objasnim da nam je to dovoljno za sreću.

"Zakazala sam. Jedina uloga žene je da rađa decu, a ja ni za to nisam sposobna", nastavi po svom, a ja je još jače stegnem u zagrljaj.

"Pobogu Ana, sad već pričaš gluposti. Ti si rođena da me nerviraš, ali da te uprkos svemu volim najviše na svetu. I rekao bih da si poprilično sposobna da rodiš dete. Već si mi rodila savršenog sina i sve drugo je nebitno", kažem iskreno, dajući joj do znanja koliko mi je stalo do nje.

Ovih izliva emocija je sve više u poslednje vreme.

Zabije svoju glavu u moje grudi i čvrsto me zagrli, ne puštajući me ni sekunde. Na momenat pomislim da sam uspeo da je smirim, ali onda začujem njene jecaje. Mrzim ovaj osećaj bespomoćnosti. Ljubav mog života se lomi u mojim rukama, a ja jebeno ništa ne mogu da uradim da joj olakšam.

"Volim te", kažem kao da će to sve da joj olakša, ali je to jedino što mi je došlo.

Pogleda me na trenutak, pa se blago osmehne, uprkos suzama.

"Volim i ja tebe, Feđa."

"Ti si savršena majka i usrećićeš neko dete, kojeg su se neki kreteni odrekli", konačno uspem da je smirim, a ona mi se zahvalno nasmeši, pa spusti svoje usne na moje.

"Hvala ti što si uvek tu za mene", izgovori dok joj je pogled prikovan za moj.

"Uvek ću biti. Idemo kod Mihe po Alekseja i onda negde na sladoled?", upitam je, a njenim licem se proširi blistavi osmeh. Svaki put kad vidim taj osmeh, shvatim da sve radim kako treba. Jedan njen osmeh je dovoljan da zaboravim na sve probleme i na sve negativno što me okružuje.

Vratim se u kuću po stvari, pa krenem nazad do Ane, ali me mama zaustavi.

"Nisam imala lošu nameru, zaista. Samo sam mislila da bi vantelesna mogla da pomogne."

Klimnem glavom uz uzdah, jer uprkos tome što nije imala lošu nameru, povredila ju je.

"Znam da nisi imala lošu nameru, ali nemoj više to da spominješ pred njom. Doktori kažu da ne postoji mogućnost, a ja zaista ne želim da je forsiram. Usvojićemo dete i to je konačna odluka", dam joj do znanja, da odluka nije na njoj i da to da li će je ona podržati ili ne, ništa ne menja.

Ona klimne glavom, a ja izađem iz kuće i priđem Ani.

"Idemo?", trgnem je iz razmišljanja, a ona uz osmeh potvrdi. Sednemo u auto i nakon nekih sat vremena pevanja i zezanja u autu, dođemo do Krasnodara i Mihine zgrade.

"Nadam se da ne rade ništa sa spiska zabranjenog pred našim detetom", prokomentarišem, a Ana se nasmeje. Volim zvuk njenog smeha. Ma koga lažem, obožavam sve u vezi nje.

"Poznajući ih oboje, ne bih baš bila sigurna u to", nasmejano odgovori, a ja požurim ka njihovom stanu, ne bih li izvukao Alekseja što pre odatle. Zašto li im iznova i iznova ostavljamo dete na čuvanje?

Pozvonim nekoliko puta pre nego što se zadihani Miha i raščupana Danica pojave na vratima. Dovoljno da mi padne mrak na oči.

"Ne možete to da radite dok je Aleksej kod vas", ljuto odbrusim, a oni prevrnu očima.

"Opusti se, tata Smolov, igrali smo ćore bake", Danica mi se obrati nadimkom, koji koristi još otkad je Ana bila trudna.

Uđem u stan pa ugledam Alekseja sa krpom na glavi kako hoda po stanu, pa ga podignem pre nego što udari u stakleni sto i razbije glavu.

I dok ih ja oboje streljam pogledima, jer je mogao da se povredi, Ana im ovaj put čita bukvicu.

"Vi zaista niste normalni! Veći deo stana vam je u staklu i vi ste pustili malo dete da s krpom na glavi hoda po njemu?! Od sad ćemo ga davati Urošu na čuvanje", ozbiljno izgovori poslednju rečenicu, a oni je šokirano pogledaju.

Aleksej složi tužnu facu i potrči ka ludacima pa ih zagrli, dajući do znanja da ne želi drugu dadilju. Koliko god da ubrljaju, samo želim da mi sin bude srećan.

"Uredu je, Aleksej, mama nije baš tako mislila", pokušam da popravim situaciju, i shvatim da sam uspeo kad ugledam osmeh na njegovom licu. Ima osmeh na nju.

A onda shvatim da ipak nisam sve popravio, jer me sad Ana strelja pogledom. Ponovo sam napravio da ona izgleda loše u njegovim očima, pa pokušam i to da popravim. Nikad nisu svi zadovoljni.

"Nemoj da se ljutiš na mamu, ona se samo brine. Idi zagrli je", on klimne glavom, pa ode do nje i obmota svoje ručice oko nje, koliko je u mogućnosti ovako mali.

" 'Ajde vi, ljubavi, idite po stvari, ja ću vas sačekati ovde", predložim, dajući joj do znanja da ću ja ovo da rešim. Njih dvoje izađu iz dnevne, a ja se okrenem ka ovo dvoje ludaka.

"Tolike godine imate, a mozga nimalo. Ana je ionako pod stresom, ne trebaju joj još i vaše gluposti", smireno kažem, a njih dvoje spuste pogled.

"Ne želi ni da pokuša?", Danica me tiho upita, a ja odmahnem glavom.

"Razumem je, plaši se neuspeha i odlučila je da je bolje da ni ne pokušava. Ja ne želim da je forsiram, pa smo se odlučili za usvajanje", isto tako tiho odgovorim, da me ne bi čula, ako se sad pojavi na vratima.

"Razumem je i ja. Nadala se da će biti kao i prvi put, ali su doktori izgleda ovaj put upravu. Tri godine je prošlo", i Miha tužno prošapće, a ja spustim pogled.

Nije da nismo pokušavali.

"Zato vas molim da joj ne priređujete dodatan stres", njih dvoje klimnu glavama, pa se u tom momentu Ana pojavi na vratima, s Aleksejem u jednoj ruci i njegovom torbom u drugoj. Nabacim osmeh pa je upitam da li je sve pokupila.

"Ništa onda, narode, vidimo se sutra", pozdravimo se i izađemo iz njihovog stana.

"Idemo na sladoled?", upitam Alekseja kad se nađemo u autu, a on radosno kaže da. Nisam verovao da je moguće, ali ima apsolutno isti osmeh kao ona. I mimika je ista. Toliko toga ima na nju i zato je tako savršen.

Parkiram pred poslastičarnicom i dok Aleksej uživa u sladoledu, ja posmatram Anu. Nekad mi dođu ti momenti kad jednostavno ne mogu da skinem pogled s nje. Podigne glavu, pa me pogleda upitno kad shvati da je posmatram. Odmahnem glavom uz osmeh, i dalje uživajući u momentu, jer i ova sreća će proći.

Sve uvek prođe.

Idući deo je i poslednji 😓 Još uvek ne verujem da sam došla do kraja ove priče 🙈

Što se tiče rasporeda nakon što završim SZNj, obavestiću vas sve u idućem delu 😅 Uglavnom, radim na mnogo čemu, pa moram da se organizujem što bolje da biste nastavke dobijali redovno 💙