𝑆𝑎𝑚𝑜 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑁𝑗𝑒𝑔𝑎 ✅

•10•

Osetim hladni metal kako se probija kroz moj stomak. Počne da mi se vrti u glavi, svakog trenutka sve više, ali pokušam da ostanem na nogama. Ipak i noge otkažu pa osetim hladan beton dok moju svest guta crnilo.

Skočim nakon što me Aleks dodirne i tako se probudim iz još jednog košmara.

"Ponovo noćna mora?", zabrinuto me upita, a ja nemoćno klimnem glavom.

"Koliko god puta da zaspim, svaki put me sačeka isti košmar."

"Ubiću ga. Zar je toliko morao da potencira večerašnji razgovor?", izgovori ljuto, aludirajući na Dušana.

"Nije mogao da zna", iako me ponovo povredio, ipak stanem u njegovu odbranu.

"Ali si mu rekla da ne pita. Zašto jebeno nikad ne sluša?"

"Sad je nevažno. Ti spavaj, a ja ću da prošetam", izađem iz sobe i ostavim Aleksa da spava u mom krevetu.

Polako se spustim niz stepenice i napustim hotel. Nađem se na ulicama pustog Svetlogorska, pa krenem ka najbližem parku da tamo odmorim glavu.

Sednem na prvu klupu i zabijem glavu u šake, dok pokušavam da oteram iz misli nemili događaj.

"Ni ti ne možeš da spavaš?", podignem pogled, iako već po glasu znam da iznad mene stoji Feđa. Nemo odmahnem glavom, a on sedne pored mene, ni ne pitajući za dozvolu.

"Muči te razgovor sa Dušanom?", blago me upita, dajući do znanja da nije razumeo naš razgovor, a ja ga zbunjeno pogledam.

"Muče me uspomene, ne Dušan."

Nastane tišina, koju ja odlučim prekinuti.

"Šta tebe muči?"

"Što je najgore, ne znam ni sam. Jednostavno mi nešto ne da mira", pogleda me na trenutak, pa skrene pogled na pod.

"Veruj mi, mnogo je gore kad znaš. Boriš se sa tim demonima, pokušavaš da ih izbaciš iz glave, ali nikako ne ide. Ostaju u mislima da te muče."

"Šta je moglo toliko da te povredi da se raspadaš na svaki spomen toga?", znatiželjno me pogleda, a ja se zamislim.

"Ne bih o tome. Kao što si i sam rekao, raspadam se na sam spomen toga", klimne glavom i promeni temu.

"Čuo sam da si spominjala moje ime dok si pričala s Dušanom. O čemu se radilo?"

"Tražila sam mu da ti se izvini za ono juče na stadionu", kratko odgovorim, a on me zbunjeno pogleda.

"Zašto?"

"Zato što je prvi započeo. Ti nisi ni za šta kriv."

"Nisam kriv ni za to što si odbila Golovina?"

"Nisi. To je isključivo moja odluka i ne, nema nikakve veze s tobom", odgovorim mu, iako ni sama ne kapiram zašto.

"On je divan dečko i zaista mu se sviđaš."

"Znam da jeste."

"Šta ti onda tražiš kod dečka?", hladno me pogleda, ali me po prvi put taj pogled ne prepadne.

"A ko je rekao da ja tražim dečka?", moje kontrapitanje izazove njegov osmeh.

"Zaista bi trebali da se vratimo u hotele, zar ne?", upita sklanjajući pogled što dalje od mene.

"Nismo ni došli zajedno, pa ne moramo zajedno ni da odemo."

"Kad bih te ostavio ovde samu, to bi bilo protivno mom vaspitanju. Otpratiću te", izgovori to tonom zbog kog ti bude jasno da nema rasprave s njim.

Ustanem uz prevrtanje očima i krenem ispred njega ka svom hotelu, dok on hoda za mnom. Tako ćutke dođemo do hotela, ali me on zaustavi pre nego što uđem u hotel.

U sekundi se nađem naslonjena na zid, dok on stoji ispred mene. Spusti svoje usne na moje, dok se ja cela ježim zbog toga. Nakon što izgubimo dah se odvoji i bezobrazno se osmehne.

"Možda sad i budeš mogla da spavaš. Ponovićemo jednom onu noć", namigne mi i krene ka svom hotelu, ostavljajući me u šoku.

Nakon što dođem sebi, prevrnem očima na njegov ogroman ego i uđem u hotel. Popnem se na treći sprat i uđem tiho u svoju sobu, trudeći se da ne probudim Aleksa, koji spava kao beba.

Ušuškam se pored njega i propustim se svetu snova po ko zna koji put noćas.

•••

"Ne možeš sad razgovarati s njom. Više od pola noći nije spavala zbog košmara, za koje si ti kriv, i neću je buditi da bi se ti izvinjavao, jer si konačno shvatio da si preterao", probudi me Aleksov glas, ali se nastavim pretvarati da spavam, jer zaista ne želim da razgovaram s Dušanom.

"Toliko sam zeznuo?", primetim kajanje i bude mi žao, ali trenutno sam sebi najbitnija.

"Nisi ni svestan koliko. I bez ovoga sinoć joj je bilo teško. Ne mogu ni da zamislim kako joj je trenutno", malo blaže odgovori.

"Reci joj da mi je zaista žao", čujem korake koji postaju sve tiši. Otišao je.

"Kako si spavala?", upita me nakon što primeti da sam budna.

"Ne tako loše", iskreno odgovorim, dok mi u glavu dolazi scena od noćas. Sedne pored mene pa me ozbiljno pogleda.

"Šta planiraš sad?"

"Vidi, Aleks, razmišljala sam o svemu. Danas se vraćam u Beograd", jedva nekako izgovorim, a on me šokirano pogleda.

"Nemoj mi to raditi. Utakmica nam je sutra, a znaš da ne mogu na teren ako ti nisi tu."

"Aleks, mislim da to nije najpametnije. Na stranu sve ovo s Dušanom, postoji još jedan problem. Počela sam da se zaljubljujem, a to ni najmanje ne valja. Moram da odem odavde, pre nego što to postane ozbiljno."

"Feđa, a?", kroz smeh me upita, a ja očajno klimnem glavom.

"Ne znam koji mi je đavo. I ne znam zašto me toliko privlači, niti zašto zanemim u njegovom prisustvu. Jedino što znam jeste da me sinoć poljubio i da moj jebeni mozak i dalje razmišlja samo o tome", panično iznesem problem, a on me iznenađeno pogleda.

"Sinoć?"

"Srela sam ga u parku, insistirao je da me otprati do hotela, poljubio me i otišao. On se igra i strah me da ću ja biti gubitnik ovaj put."

"Obećavam ti da ga nećeš ni videti do odlaska. Trebaš mi za ovu tekmu", molećivo me pogleda, a ja uzdahnem.

"Ali čim se utakmica završi, ja bežim za Beograd."

Znam da je kukavički, ali život mi je dovoljno sjeban i bez slomljenog srca.

Osećanja su se umešala i sad će sve da se zapetlja 😅 Jako sam se vezala za ove likove i za ovu priču i zaista me zanima vaše viđenje njih dvoje 🙈💙