𝑆𝑎𝑚𝑜 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑁𝑗𝑒𝑔𝑎 ✅

•22•

"Ana, divna si."

Bledo se nasmešim Danici, koja gleda u mene s nekom vrstom divljenja.

"Ali fali jedna stvar", upitno je pogledam, a ona me zagrli.

"Nikako se ne smeješ već danima unazad. Zašto nema onog divnog osmeha?"

"Zato što nisam srećna", tužno uzvratim, a ona me još jače stegne u zagrljaj.

"Zar je toliko strašno?"

"Ja njega volim, Danice", dobijem iznenađi pogled, ali nastavim.

"A on mene vidi samo kao devojku koja će mu roditi dete i koju može povremeno da pojebe, jer  je ona beznadežno zaljubjena u njega i ne može da mu se odupre."

"Spavali ste?", šok se ocrta njenim licem, a ja nemo klimnem glavom.

"Zato se odvajam od njega. Našla sam sebi stan ovde i preseliću se čim sav ovaj haos bude gotov", poverim joj još jednu tajnu, a ona se uozbilji.

"Nisam baš sigurna da ti je to pametna ideja", pođem da joj odgovorim nešto, ali začujemo kucanje na vratima, pa Danica ode da otvori.

"Sve je spremno", Irina nas radosno obavesti, pa mi priđe.

"Divno izgledaš", uz veliki osmeh mi kaže, a ja se zahvalim što ljubaznije mogu. Pogledam se još jednom u ogledalu, pa napustim sigurnost ove sobe.

Sitnim koracima krenem ka Feđi i matičaru, dok Danica hoda pored mene. Koliko god se ja trudila da usporim tok stvari, ipak dođem do njega, što znači da nema više bežanja.

Kroz koji minut postaću njegova supruga, ali koliko god to delovalo sjajno, zapravo nije.

•••

"Ti si prosto nepodnošljiva! Uvek si iznervirana i nikad ti ništa ne odgovara!"

Naravno da smo se ponovo posvađali. Nama ni jedan jedini dan ne prođe bez svađe.

"Sad znaš kako je meni s tobom poslednja dva meseca. S kim si, takav si."

"Ne mogu više ovako. Načisto izludeh s tobom", uzdahne iznervirano, hodajući ukrug po dnevnoj sobi.

"Tu se slažemo. Treba nam odmor. Razdvojićemo se na neko vreme, čisto da ne dobijemo nervni slom jedno s drugim", predložim nadajući se da će pristati.

"Usred sam sezone. Ne mogu tek tako da odem."

"Ne moraš ni da odeš, ja ću", krenem ka sobi da pokupim stvari, kao da smo se već dogovorili, ali me zaustavi njegova ruka na mojoj.

"A kud misliš da si pošla?"

"Što dalje od tebe."

"Ana!", iznervirano uzvikne moje ime, na šta ja prevrnem očima.

"Idem u Englesku, kod Dušana."

"Ne dolazi u obzir. Znaš li ti koliko je Engleska daleko?", posmatra me kao da sam pala s Marsa.

"Ne drami. Treba mi samo dve sedmice odmora. I ne možeš da upravljaš mojim životom."

"Ti si moja supruga i nosiš moje dete, tako da mogu", odgovori hladno, a ja se iznerviram zbog toga.

"Sad si se setio da sam ti supruga? E pa, malo je kasno", pođe nešto da kaže, ali ga prekinem.