𝑆𝑎𝑚𝑜 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑁𝑗𝑒𝑔𝑎 ✅

•14•

"Gde su ti glupi papiri?!", već sat vremena tražim ugovor po stolu, ali je u ovoj hrpi to nemoguća misija.

"Ne nerviraj se", Feđa hladno izgovori dok leži na mom kauču i gleda neki film.

"Ne bih se morala nervirati, da ti za ova dva dana koliko si ovde, nisi napravio totalni haos od mog stana."

Uzdahne pa ustane sa kauča i priđe mi.

"Šta tražimo?", mrtav 'ladan me upita, a meni pritisak raste.

"Jesi ti sedeo na ušima celo jutro? Tražim ugovor. Znaš ona stvar koju potpišeš da bi igrao fudbal", sarkastično odgovorim, a on prevrne očima.

"Šta će ti to?"

"Da znam bila bih advokat ili menadžer, a ne fudbaler."

"Nema šta sarkazam ti danas baš ide od ruke. 'Ajde sedi tamo, a ja ću da potražim. Ne smeš da se nerviraš zbog bebe."

Odustanem od traženja pa ga poslušam i sednem na kauč. Posmatram ga dok prelazi po papirima sa mog stola. Nakon samo par minuta, počne da se smeje i doda mi ugovor.

"Vidiš da si bezveze dramila. Mogu li ja sad da gledam film?"

"Mogao bi i da odeš za Krasnodar, jer me tvoje prisustvo jako nervira. Ne želimo da naudimo bebi, zar ne?", dobacim mu dok žurim ka sobi ne bih li se konačno spremila za sastanak.

"Raspravili smo to već milion puta. Ne vraćam se u Rusiju bez tebe. A ako ne završiš s tim obavezama za dva dana, ja ću te strpati u avion, pa ćemo zajedno u Krasnodar", prodere se iz dnevne da bih ga ja mogla čuti, a ja prevrnem očima.

"Šta li je meni trebalo da se petljam s tobom?", progunđam na srpskom, ali je ili popravio srpski ili me očito dobro poznaje.

"Zato što sam zgodan", ponovo prevrnem očima pa krenem ka vratima stana.

"Još da nisi narcisoidan, bio bi savršen."

Uhvatim kvaku ulaznih vrata, ali me zaustavi njegov glas.

"Gde ti misliš da ideš?"

"Pa na sastanak. Ponovila sam to milion puta od jutros", isfrustrirano odgovorim, jer mi već ozbiljno ide na živce.

"Čekaj, idem i ja s tobom", začas se nađe pored mene, a ja ga zbunjeno pogledam.

"Zašto?"

"Da te pustim da voziš? Da li si ti normalna?"

"Nisam invalid", iznervirano izgovorim, ali me jedan njegov pogled ućutka.

"Uredu, ti ćeš da voziš. Samo više kreni. Mrzim da kasnim."

"Mnogo si nervozna. Bila si zabavnija u Rusiji", prokomentariše, a ja ga prostrelim pogledom.

"Jesam i do čega me je to dovelo? Do tebe u mom stanu i životu."

Prevrne očima pa počne da priča nešto, a ja se isključim.

Šta sam ti ja Bože zgrešila da završim s njim?

•••

"Da znaš da ću da te ubijem što si mu rekao. Ne da mi da dišem, napravio mi je haos od stana i još ću morati da se udam za njega. Ne može gore", kukam, dok se Aleks smeje.

"Samo se brine. Vidiš da je uzbuđen zbog bebe."

"Srećom pa je Danica došla pa sam je ostavila da priča s njim", uzdahnem, a on počne da me zeza.

"Ukrašće ti muža."

"Eh da bogdo hoće. Ja ću izludeti s njim. U svemu mi kontrira i apsolutno ništa ne može biti po mom", ponovo počnem da kukam, a sa druge strane telefonske veze čujem smeh.

"Da mi je to videti."

Začujem svoje ime iz dnevne, pa shvatim da je mojih pet minuta mira gotovo.

"Odoh, zove me Danica. Zvaću te posle, ako budem živa."

"Čujemo se", pozdravi me kroz smeh, pa prekinemo skype poziv.

Ponovo čujem dozivanje mog imena, pa brzim koracima uđem u dnevnu.

"Trebali ste me?"

"Zar ćeš poslednje sate u Beogradu provesti u sobi?", Danica me upita, a ja odmahnem glavom.

Sednem na kauč pored Feđe, pa dohvatim kesu čipsa sa stočića. Krenem da je otvorim, ali mi Feđa otme iz ruke. Ja ga zbunjeno pogledam, a on odnese čips u kuhinju i vrati se sa zdelom voća u rukama, pa mi je pruži.

"Koji đavo? Da sam htela voće, uzela bih voće, a ne čips", i dalje ga zbunjeno posmatram, očekujući objašnjenje.

"Čips je nezdrav. Ne možeš to da jedeš", Danica ga pogleda Sad si ugasio pogledom, a ja ustanem s kauča.

"Znači tako ćemo da se igramo? E pa od danas sam u štrajku glađu. Sve dok ne shvatiš da ne možeš da mi kontrolišeš život", nadurim se i odem nazad u svoju sobu, ostavljajući ga da zbunjeno gleda za mnom, dok se Danica smeje.

"Koji je ovo đavo bio? Ponaša se kao dete", čujem ga kako komentariše, a Danica konačno prestane da se smeje.

"Volela bih da mogu da kažem da su u pitanju hormoni, ali bojim se da nije to. Jednostavno joj ideš na živce. Bolje popusti malo, jer je ona iz inata stvarno spremna na svašta."

Ne znam da li bih je udavila ili zagrlila zbog ovog govora, ali odluka postane jednostavna, kad ugledam Feđu s kesom čipsa na vratima. Ipak nastavim da se inatim, pa se okrenem na drugu stranu kao da ga nisam videla.

Čujem kako uzdiše, verovatno da bi se smirio, pa pozove moje ime. Ne odazovem se, pa on sedne na krevet pored mene.

"Zaista se ponašaš kao dete. Evo obećavam da ti neću kontrolisati život, ali mi obećaj da nećeš praviti gluposti, jer mi je stalo do tog deteta."

Okrenem se ka njemu, dohvatim svoj čips i okrenem se na drugu stranu ne obraćajući pažnju na njega.

"Ana", sad već primetim da je iznerviran.

"Dobro, obećavam. Mogu li sad da dobijem svoj mir nazad?"

Klimne glavom, pa krene ka vratima, ali se zaustavi.

"Zar ne bi trebalo da se pakuješ?"

"Jesam, noćas."

"Noćas?", zbunjeno me pogleda, a ja klimnem glavom.

"Vrteo si se po krevetu zbog čega nisam mogla spavati. Iskoristila sam to da se spakujem. Moj mir?", nasmeje se i konačno izađe iz moje sobe.

Život sa njim će biti totalni haos.

Tek početak njihovih prepirki 😅

Kako vam se čini za sad? 🙈💙