𝑆𝑎𝑚𝑜 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑁𝑗𝑒𝑔𝑎 ✅

•11•

Stojim ispred svlačionice i čekam da momci izađu da im čestitam i da se pozdravimo pre nego što kukavički pobegnem u Srbiju.

"Ljudi će pomisliti da si im maskota", trznem se na zvuk njegovog glasa, pa u sebi opsujem odluku da ih čekam.

"Baš si duhovit", odgovorim što hladnije mogu, dok u sebi sva treperim. Koji mi je đavo?

"Nešto si loše volje. Znam savršen lek za to", ponovo ugledam onaj bezobrazni smešak, pa prevrnem očima.

"Imali smo vezu na jednu noć. Ja takve veze ne ponavljam", hladno izgovorim, a on se nasmeje.

"Žurim nazad, ali videćemo se mi još", namigne mi i krene ka izlazu.

"Zapravo nećemo. Odoh u Srbiju", više za sebe izgovorim, pa ne uspe da me čuje. U tom momentu izađe Aleks pa me zbunjeno pogleda.

"Je l' ti to pričaš sama sa sobom?"

Pošto mi se ne da objašnjavati, samo klimnem glavom, a on se nasmeje.

"Hvala ti za ovo. Dužan sam ti ceo život", zagrli me čvrsto, a ja uzvratim zagrljaj.

"Moraš da shvatiš da nije do mene. Ja nemam nikakve veze s tim što si ti dao gol."

"Znam ja to, ali mi je ipak lakše kad si ti tu. Ne znam kako ću sad kad ti odeš", tužno me pogleda, a ja uzdahnem.

Skinem narukvicu i pružim mu je.

"Znaš li šta je taj privezak?"

"Ruka?", zbunjeno me upita, a ja se nasmejem.

"Fatimina ruka. Imam je od detinjstva i ja iskreno verujem u to da donosi sreću. A sad hoću da je ti uzmeš."

"Ali to je tvoja amajlija", pobuni se, ali ga prekinem.

"Meni više ne treba, a tebi može pomoći."

"Hvala ti", zagrli me još jednom, a onda izađu i ostali. Pozdravim se sa svima pa dođe red i na Dušana.

"Oprosti."

"Nemam šta", zagrlim ga, pa osetim kako me još čvršće steže u zagrljaj.

"Nemoj da ideš zbog mene", tužno izgovori.

"Nije zbog tebe. Moram nazad na treninge."

"Da te ispratimo?", upita me Luka, a ja odmahnem glavom.

"Mogu i sama. Sretno momci", izađem, ostavljajući ih za sobom i uganjam taksi.

E pa, lepi moj Beograde, vraćam ti se.

•••

"Zar ti nisi na Svetskom?", upita me Kaća čim se pojavim na vratima svlačionice.

"Vratila sam se na pripreme. Čeka nas naporna sezona."

"Ti nisi normalna", Andrea mi dobaci, ali ja samo slegnem ramenima.

Sednem na svoje mesto, pa izvadim dres iz torbe. Setim se one noći kad je Dušanov dres završio na podu moje sobe, ali izbacim tu scenu iz glave. Šta ti je trebalo da se igraš vatrom?

Umesto da se ledeni otopi, ja sam se zapalila.

Obučem dres i obujem kopačke, pa brzim koracima izađem na teren. Koliko mi je ovo samo falilo. Fudbal mi je prva ljubav, a kako stvari stoje biće i jedina.

"Prijatno sam iznenađen tvojom pojavom. Nisam te očekivao bar još mesec dana", začujem trenerov glas, pa se okrenem ka njemu.

"Došla sam zbog priprema. Ova sezona će biti posebna."