"Šta misliš da mu se javiš? Tu sam već sedmicu i on svaki dan zovne po hiljadu puta. Feđa nije baš divan kad mu pukne film", Luka zabrinuto pita dok šetamo po gradu, a ja odmahnem glavom.
"Pričala sam s Riletom juče, tako da zna da sam živa i zdrava. Od mene dovoljno."
"Tvoj život, tvoja odluka. Hteo sam da ti kažem da me zvao trener. Trebalo bi da se vratim i da počnem sa treninzima da bih bio spreman za drugu polusezonu", kako to izgovori, ja ga tužno pogledam.
"Kad ideš?"
"Večeras", kaže dok rukom nervozno prolazi kroz kosu.
"Zašto mi to nisi rekao?", zbunjeno ga posmatram, a on slegne ramenima.
"I ti i ja mrzimo rastanke. Lepše je kad ne znaš da se bliži kraj druženju."
Nasmejem se kad shvatim koliko istih razmišljanja imamo.
"Ne znam šta da ti kažem. Izgleda da ću morati da se suočim s mužem ranije nego što sam mislila."
"Verovatno ćeš završiti kod njegovih, ali nije ni to strašno", počne da me zeza, a ja ga prostrelim pogledom.
"Roditelji su mu divni, ali to svejedno ne znači da želim da živim s njima."
"Držaću ti fige da te ipak zadrži", nastavi da se zeza na moj račun, a ja na posletku počnem da se smejem.
"Možda i bolje da odem. Izdržim četiri meseca kod njegovih i posle ću morati da budem kod njega. Nadam se da ćemo biti bolje kad dođe dete."
"Je li dečak ili devojčica?", radosno upita, a ja se osmehnem.
"Dečak", ponosno izgovorim, pa primetim da je i Luka srećan.
"Biće najbolji fudbaler u istoriji. Otac fudbaler, majka fudbalerka, ujaci mu fudbaleri. Taj mali će biti novi Messi.", u par sekundi mu isplanira celu karijeru i u kojim klubovima će da igra.
"Kako će se zvati?"
"Nemam pojma. Saznala sam pre sedmicu dana, što znači da Feđa još uvek ne zna. Kad smislimo ime, ti ćeš biti prvi da čuješ, obećavam."
"Znači, za nekih mesec dana. Dok se Feđa i ti isvađate pa dođete do imena", ponovo se našali, a ja ga pogledam Da li si realan? pogledom.
"Baš si duhovit danas, zar ne?"
"Volim da verujem u da je tako", nasmejemo se oboje, pa krenemo nazad ka stanu. On ode u sobu da se pakuje, a ja stojim na vratima i posmatram ga.
"Falićeš mi", tužno kažem, a on me zagrli.
"Falićeš i ti meni. Znaš da mrzim rastanke", kaže dok umirujuće prelazi rukom preko mojih leđa.
"Ja ti idem, ali ćeš zato da dobiješ nekog drugog danas. A i čućemo se svaki dan, obećavam."
•••
Stojim pred Feđinim vratima već deset minuta i ne mogu da se nateram da uđem. Strah me.
Vrata se u tom momentu otvore i ja stanem kao ukopana, a jezik mi se totalno zaveže. Lakne mi kad ugledam Rileta.
"Feđa, nemoj da brineš, pojaviće se ona", dobaci mu, pa uz osmeh prođe pored mene i uđe u lift. Skupim hrabrosti pa uđem u stan.
"Šta si sad zaboravio?", pošto ja ništa ne odgovorim, Feđa krene ka vratima i zaledi se kad me ugleda. Prva misao kad ga vidim ovako je da deluje nenaspavano.
"Čemu mogu da zahvalim što si konačno odlučila da se pojaviš?", sarkastično pita, ali ja samo stojim i bledo gledam u njega. Nemam pojma šta da radim.
"Ako misliš da neću ništa da pitam, varaš se. Prošli put sam prešao preko toga, ali sad ne mogu. Gde si bila?"
Jako je iznerviran, ali ton mu je i dalje miran.
"Na sigurnom. Trebalo mi je vremena", jedino što uspem da izgovorim, a on me pogleda ljuto.
"Za šta?"
"Da se oporavim. Bila sam povređena. I dalje sam, ali rekla sam ti već da ću se svaki put vratiti."
"A ja sam tebi rekao da ne možeš tek tako da nestaneš", i dalje je iznerviran, ali znatno manje.
"Morala sam. Ja nisam ti. Ne mogu da se pravim da nešto ne boli, kad boli. A ovde me svakim danom sve više boli."
"Mislim da je najpametnije da budeš kod mojih neko vreme. Znaću da si na sigurnom, a ti ćeš imati svoju slobodu", smireno predloži, a ja samo klimnem glavom.
"Idemo za sat vremena. Budi spremna."
Nemo uđem u našu sobu i legnem na krevet zabijajući glavu u jastuk. To si i želela, da budeš daleko od njega. Zašto onda ovako boli?
•••
"Drago nam je što ćeš biti kod nas", Irina me uz osmeh dočeka, a Feđa prođe pored nas i odnese moj kofer na sprat.
"Loše je volje?", upita me zbunjeno, jer se nije ni pozdravio s njom. Klimnem glavom i krenem za njim. Zateknem ga u sobi kako spušta moj kofer pored kreveta, pa se okrene da krene nazad, ali ga ja zaustavim.
"Trebaš nešto?", hladno pita, a ja odmahnem glavom.
"Samo sam htela da ti kažem da je dečak", primetim kako mu se lice ozari, ali svejedno izađe iz sobe bez reči.
Uspela sam da uništim sve do najmanje sitnice. Bravo za mene. Sve moje lađe potonu, a onda se on ponovo pojavi u sobi. Priđe mi i spusti se u čučanj, pa poljubi moj, sad već jasno izražen, stomak. Ponovo se nađe na nogama pa me pogleda.
"Sad meni treba vremena", bude jedino što kaže, pa ponovo nestane iz sobe, dok ja zbunjeno gledam za njim. Šta se upravo desilo?
Par sekundi nakon toga, čujem auto kako odlazi, pa pošto je već otišao i ostavio me ovde, odlučim da se raspakujem. Ko zna koliko dugo ću ostati ovde.
Raspakujem sve do poslednje stvari, pa odlučim da siđem u prizemlje. Zateknem Mihaila i Irinu kako zajedno gledaju neki film, pa se setim naših filmskih noći.
Zašto jednostavno nisam mogla da se pomirim sa prijateljstvom? Zašto sam morala da tražim nešto veće?
Očito je da veće nije moguće kad smo nas dvoje u pitanju. A ja ću morati da se pomirim s tim.
Pošto sam ja jako umorna, jer sam ceo dan provela u putu, a i u predgripnom sam stanju, nastavak ranije 😧💙
Ostavite iskreno mišljenje i čisto da se zna PRIHVATAM KRITIKE 😅💙
ESTÁS LEYENDO
𝑆𝑎𝑚𝑜 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑁𝑗𝑒𝑔𝑎 ✅
Fanfiction𝐶𝑜𝑣𝑒𝑟 𝑏𝑦 @𝑑𝑎𝑛𝑖𝑐𝑎𝑠𝑖𝑑𝑒𝑟𝑒𝑢𝑚 💙 "𝑇𝑜𝑙𝑖𝑘𝑜 𝑝𝑢𝑡𝑎 𝑠𝑎𝑚 𝑠𝑒 𝑜𝑝𝑒𝑘𝑙𝑎 𝑛𝑎 𝑡𝑣𝑜𝑗𝑢 ℎ𝑙𝑎𝑑𝑛𝑜ć𝑢." "𝑂𝑑𝑟𝑎𝑠𝑡𝑒š 𝑝𝑜𝑠𝑙𝑒 𝑛𝑒𝑘𝑖ℎ 𝑑𝑜𝑔𝑎đ𝑎𝑗𝑎, 𝑙𝑗𝑢𝑑𝑖. 𝑁𝑖𝑗𝑒 𝑡𝑜 𝑑𝑜 𝑔𝑜𝑑𝑖𝑛𝑎." "𝐷𝑎 𝑠𝑎𝑚𝑜 𝑧�...
