𝑆𝑎𝑚𝑜 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑁𝑗𝑒𝑔𝑎 ✅

•9•

"Jesi živa?", pita me zabrinuto Luka dok razmiče zavese u mojoj sobi, a onda sedne na krevet pored mene.

"Mislim da imam temperaturu", nekako se nateram da odgovorim, a njegova ruka u sekundi završi na mom čelu.

"Deluješ mi toplo. Odoh ja do doktora po toplomer i paracetamol. Ne mrdaj."

Pre nego što mu uopšte uspem reći da se ne mora mučiti, on nestane iz moje sobe. Nemam snage ni da gledam u telefon, već samo pogledam koliko je sati.

Kad pre podne? Sad bi trebalo da krenem na tekmu Portugala i Maroka, ali danas definitivno propuštam fudbal.

Mogu da molim Boga da budem bolje za večerašnju utakmicu Španije i Irana. Inače ću ih gledati na tv-u.

"Nisam nikom rekao da nisi dobro", Luka upadne u sobu kao specijalac, a ja mu se zahvalno nasmešim. Sedne pored mene i namesti mi toplomer, pa sačeka par minuta da zapišti.

"Trideset sedam stepeni. Nigde ti ne mičeš danas", doda mi čašu vode i tabletu, pa me natera da to i popijem.

"Ali večeras igra Španija-", pođem da se pobunim, ali me on prekine.

"Ne moraš da gledaš utakmicu sa Dušanom, ako ne želiš. Ja ću gledati s tobom ovde, ako hoćeš. Ali na utakmicu ne ideš", odlučno izgovori, a ja uzdahnem, pa klimnem glavom.

"Ja sam civilizovana, tako da ćemo gledati s ostalima."

"A do tad ja ostajem s tobom."

"Ne, ne ostaješ. Ideš na trening. A  ja ću ostati u krevetu i gledati Portugal i Maroko. Časna reč."

"Zamoliću onog sa recepcije da te obilazi dok se ja ne vratim", nasmejem se, pa ga poljubim u obraz.

"Važi. Uživaj."

Izađe iz moje sobe i ostavi me samu. Ne znam samo kako ću prekratiti vreme do večeras.

•••

"Kako možeš da navijaš za Maroko?", bledo gledam u momka sa recepcije, kog je Luka poslao da mi pravi društvo.

"Ne volim Ronalda", slegne ramenima, a ja ga zbunjeno pogledam.

"Ne volim ga ni ja, ali volim Bernarda Silvu i Sedrika", iznesem kao argument, a on me pogleda kao najveću ludaču.

"Gde Sedrik uopšte igra?"

"U Sautemptonu. Fin je dečko, upoznala sam ga. Ali stavlja previše gela za kosu", prokomentarišem, a on me iznenađeno pogleda.

"Naši momci su bolji, iako svi kažu da ruska liga nije jaka."

"Imate dobar tim, ali ne potcenjuj Sautempton. Najbolji prijatelj mi igra tamo", stanem u odbranu Dušanovog kluba iako sam i dalje jako ljuta na njega.

"Tadić?", upita me veselo, a ja klimnem glavom.

"On je super. Zahvaljujući njemu sam upoznao našu reprezentaciju", nasmeje se srećno, a ja se zamislim.

Zašto drugo ljudi moraju da me podsećaju da je Dušan divan?

"Hvala ti", nasmešim mu se zahvalno.

"Na čemu?", zbunjeno me upita.

"Što si me podsetio kakav je i da moram da se pomirim s njim što pre."

"Ja moram da se javim šefu, ali ću doći da gledamo Urugvaj, ako hoćeš?", izgovori dok ustaje s mog kreveta, nakon što je sudija odsvirao kraj.

"Bila bih ti zahvalna."

"Treba nešto da ti donesem možda?", odmahnem glavom uz osmeh i posmatram kako izlazi iz moje sobe.

Pođem da pošaljem Dušanu poruku pomirenja, ali se setim da sam mu rekla da mora da se izvini Fjodoru. Ne planiram da se pomirim s njim dok to i ne uradi.

Ostavim telefon i udubim se u analizu utakmice, sve zbog toga što mi je mnogo dosadno. A onda se na vratima pojavi Luka da otera moju dosadu.

"Otkud ti? Još uvek je rano", zbunjeno ga pogledam, ali se ipak obradujem činjenici da je tu.

"Izvukao sam se ranije. Nisi se smorila?", ostavi torbu s opremom na pod moje sobe, pa mi priđe i stavi svoju ruku na moje čelo.

"Nisam. Bio je tu onaj dečko sa recepcije, pa smo gledali fudbal zajedno. Nemam više temperaturu, džaba brineš."

Sedne pored mene pa me pogleda uz osmeh.

"A sad bih voleo da čujem koji je razlog tvoje i Dušanove svađe", prevrnem očima, ali mu ipak ispričam, da me ne bi bezveze ubeđivao.

"Je l' se tebi Smolov sviđa?"

"Za jednu noć - da. Za nešto više od toga - ne", iskreno odgovorim, a on klimne glavom kao znak da je razumeo.

"Pitao bih te zašto veze na jednu noć, ali znam da te to pitanje smara, pa neću. 'Ajde da gledamo fudbal."

•••

"Sigurna si da hoćeš da gledaš sa ostalima?"

"Ako ne siđem bar za utakmicu, okupiraće mi sobu", prevrnem očima i krenem s njim ka prizemlju hotela i lobiju gde svi zajedno treba da gledamo fudbal.

Siđemo do lobija uz smeh, ali se ukočim kad vidim da su i Rusi tu. Luka primeti moju reakciju, pa me progura do Aleksa i Sergeja, što dalje od potencijalne svađe i stresa.

"Gde si ti ceo dan?", Aleks me upita, a ja primetim i druge poglede na sebi. Mrzim kad sam u centru pažnje.

"Odmarala sam malo."

"Ana, je l' možemo da pričamo?", Dušan me tužno pogleda, a ja klimnem glavom.

"I dalje si ljuta?", oprezno upita, a ja se osmehnem.

"Nisam. Ne mogu dugo da se ljutim na tebe. Ali to ne znači da ne moraš da se izviniš Fjodoru."

"Ma daj, Ana-", šokirano me pogleda, a ja uzdahnem, jer se ponovo vraćamo na isto.

"Jebote, Dušane, samo se više izvini", Luka isfrustrirano odgovori umesto mene.

"Lik je kreten. Ne planiram da mu se izvinim", počne da protestuje, a meni pritisak raste.

"Kad ćeš da shvatiš da nije do njega, već do mene?"

"Onog momenta kad mi kažeš zašto", puknem pa počnem da se derem, bez obzira na sve ljude oko mene.

"Šta hoćeš da ti kažem?! Hoćeš da ti kažem da mi je život upropašten zbog toga što sam odbila psihički bolesnu osobu?! Hoćeš da ti kažem da sam bila u komi?! Ili možda hoćeš da ti kažem da je cena, koju sam platila da preživim, to da su šanse da postanem majka minimalne?!", suze nekontrolisano liju niz moje lice, dok me on šokirano gleda, kao i devedeset odsto drugih ljudi ovde.

Osetim dve snažne ruke kako mi privlače u snažan zagrljaj, pa zabijem svoju glavu u čvrste muške grudi.

"Sve će da bude dobro", Aleks umirujuće izgovori, dok prelazi svojom rukom niz moja leđa.

Ne znam zašto, ali s tih par reči je uspeo da me navede da poverujem da će sve zaista i biti dobro.

Ko je zaboravio da treba da izbaci nastavak? 🙈

Evo ga i deveti deo, napišite mi kako vam se čini 💙