𝑆𝑎𝑚𝑜 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑁𝑗𝑒𝑔𝑎 ✅

•41•

"Ne deluješ mi kao da se zabavljaš", Aleks mi se prodere na uvo, jer je svuda oko nas ogromna buka. Nemanja je baš odvrnuo muziku, a ljudi oko nas izgleda uživaju u tome, dok meni zaista nije do žurke.

"Kako da se zabavljam? Došao je iz grada nakon što sam već umrla od brige i samo je otišao u sobu. Nije progovorio ni reči otkako se vratio", požalim se, a on uzdahne.

"Meni deluje kao da se bori sam sa sobom. Verovatno još uvek nije raščistio u glavi šta oseća."

"Skoro šest meseci smo zajedno. Ne znam koliko još mogu da čekam da on raščisti stvari sam sa sobom."

"Zašto ne odeš gore kod njega i pokušaš da popraviš situaciju?", pita me dok ponovo odmerava istu curu kao i celo veče.

"Zašto ti ne priđeš toj devojci i pitaš je za ples?"

"Strah me da će me odbiti", iskreno kaže i spusti pogled na flašu pa otpije još jedan gutljaj piva.

"Onda ti je jasno što ja ne idem gore."

"Šta mi to radimo sa našim životima? Čekamo da se stvari same dese, umesto da se pobrinemo da se zaista i dese. Prići ću joj", odlučno kaže, a ja shvatim da je upravu.

"Sa srećom. Ja odoh gore", nasmeši se pa nestane u pravcu lepe brinete, a ja krenem ka stepenicama. Popnem se na sprat pa još jednom osmotrim žurku. Lepo je, ali bi bilo još lepše kad bi on bio pored mene. Pokucam na vrata pa polako uđem u sobu, ni ne sačekavši odgovor.

Zateknem ga s glavom u šakama, dok nemo sedi na krevetu. Na zvuk mojih koraka podigne glavu pa me zbunjeno pogleda.

"Dole je žurka."

"Svesna sam toga. Ali ovde mi je muž koji kao da je pao u depresiju, a ja ne znam kako da mu pomognem", sednem pored njega, a on me nemo posmatra, kao da pokušava da me razume.

"Zašto bi želela da mi pomogneš? Povredio sam te milion puta, zar ne uživaš da vidiš da i ja malo patim?"

"Ne uživam. Štaviše ne mogu da te gledam takvog. Nepopravljivi sam optimista kad su ljudi u pitanju, a to me na kraju uvek košta", uputim mu blagi osmeh, a on me u neverici pogleda.

"Zašto dopuštaš ljudima da te povređuju iznova i iznova?"

"Zato što se uvek nadam da neće. Svaki put se nadam da su se stvari promenile. Previše mi je stalo do nekih ljudi, pa uporno pokušavam da ih zadržim, iako bi mnogo manje bolelo da ih jednostavno pustim", jednostavan odgovor, a tako komplikovano pitanje.

"Zašto ti je pobogu stalo do mene? Od prvog dana ti donosim samo bol", skloni pogled ka otvorenom prozoru i nebu koje je večeras prepuno zvezda. Volela bih da u novu godinu uđemo uz sneg, ali meteorolozi mi nisu dali previše nade.

"Zaboravljaš da ima toliko trenutaka kad sam srećna pored tebe. Zapravo ne čudi me što zaboravljaš. Ni ne potrudiš se, a ja budem srećna", uz iskreni osmeh mu odgovorim, a on se okrene ka meni.

"Ali ništa posebno nisam uradio za tebe", zbunjeno me posmatra, a ja se nasmejem.

"Nije ni potrebno. U sitnicama je poenta", kažem dok prelazim pogledom po njegovom licu. Pogled mi zastane na njegovim usnama, ali se trgnem iz sanjarenja i vratim pogled na njegove smeđe oči, koje netremice gledaju u mene.

"Ti sve vidiš tako jednostavno. Da bar ja mogu tako", skrene pogled i tiho izgovori poslednju rečenicu.

"Život je jednostavna stvar. Mi ga komplikujemo. Brinemo o mišljenju drugih i o tome ko će šta reći više nego o sopstvenoj sreći. I onda se čudimo što smo nesrećni."

"Mudro rečeno, Smolova. Komplikuješ li ga ti? Brineš li ti šta će ko reći ili misliti?"

Sve češće mi tom jednom rečju stavlja do znanja da sam njegova. A meni to isuviše prija.

"Brinem, iako ne bih htela. Život bi mi bio mnogo lakši kad bih mogla da kažem sve što mislim, bez straha šta će ko reći", poprilično mu se otvorim, ali i dalje ćutim o onom najbitnijem.

"Zašto ga onda ne olakšaš i kažeš to što te muči?"

"Jer živim od nade. Kad bih doživela odbijanje, nada bi nestala i raspala bih se na komade. Strah me da zaista nemam snage da se ponovo sastavljam."

Nema šanse da bih uspela ponovo da se sastavim. Jednom je bilo i previše.

"A ne misliš da bi možda zaradila pozitivnu reakciju?", srce počne ubrzano da lupa, ali mi onda dođe u glavu da on nema pojma o čemu je reč, pa samo zato to govori.

"Skoro pa sam odustala od te mogućnosti. Ovo malo nade što imam me održava u životu. Ne mogu to da rizikujem", tužno se osmehnem, a on ustane i pogleda me uz osmeh.

"Mislim da treba da rizikuješ. Idemo dole?", pruži mi ruku, koju ja prihvatim iako znam da ću i na taj sasvim obični dodir sva zatreperiti.

Siđemo u prizemlje, pa odmah primetim Aleksa i onu brinetu kako plešu zajedno i smeju se nečemu. Upravu je, treba se pokrenuti. Treba pokušati. Ne možemo čitav život provesti u čekanju.

Spremim se da rizikujem, ali me Feđa povuče ka izlazu iz kuće, ne shvatajući da želim da mu kažem nešto.

"Feđa, pobogu, gde me vučeš?", zbunjeno ga pitam, jer mi nije jasno njegovo ponašanje. Stanemo ispred kuće, pa on popusti stisak.

"Pogledaj", pokaže na nebo, pa ja usmerim svoj pogled ka gore ne bih li videla o čemu je reč. A onda ugledam pahulje, pa počnem da vrištim od sreće kao kakvo dete.

"Ali kako? U vremenskoj prognozi su rekli da nema teorijske šanse", u neverici pitam, a on se nasmeje.

"Pogrešili su", slegne ramenima, ne želeći da traži komplikovano rešenje koje bi objasnilo ovu snežnu Novu godinu.

"Nemoguće", oduševljeno posmatram pahulje koje padaju, pa osetim njegove ruke na svom struku.

"Sve je moguće", uz osmeh izgovori privlačeći me u nežan poljubac. Zbunim se, ali mu brzo uzvratim, spuštajući svoje ruke u njegovu kosu. Uprkos hladnoći i snegu koji mi polako kvasi kosu, ne postoji mesto na svetu na kom bih trenutno više želela da budem.

Da li Nova godina može biti savršenija?

Ovo je verovatno i moj omiljeni deo 🙈 Nadam se da se i vama sviđa bar upola koliko i meni 😅💙

Još malo i kraj 😢 Ali bar će poslednji delovi biti sladunjavi, ako ništa drugo 🙈

Hvala puno na 6k pregleda, divni ste 😍💙