"Završili ste?", Danica nas upita odmah sa vrata, čim se pojavimo pred nihovim stanom.
"Tek smo predali zahtev za usvajanje. Odlučili smo se za devojčicu koja je mlađa dve godine od Alekseja. Samo što sad treba da se čeka", Ana se raspriča sa Danicom, upućujući je u situaciju, a ja sa Mihom izađem na terasu, noseći Alekseja u rukama. Sednemo na stolice, a Alekseja stavim u krilo, čvrsto ga držeći uz sebe.
"Sve okej?", upita me Miha, a ja klimnem glavom.
"Ne mogu da verujem da toliko ljudi može da ostavi svoju decu. A nas dvoje bi smo dali sve da ona može ponovo da ostane trudna", razočarano mu se poverim, a on me saosećajno pogleda.
"Jebiga, Feđa, takav je život. Imate ovog malog slatkiša, a verujem da će vam i ćerka biti divna."
Stane na momenat pa me pogleda nasmejano i nastavi.
"Jebote, Feđa, pa ti imaš svoju porodicu. Ti koji si nakon razvoda govorio da se nikad ponovo nećeš oženiti. Ti koji si bio spreman da se odrekneš dece da ne bi morao da budeš u braku", nasmejem se kad me podseti na taj period.
"To je bilo pre nego što sam upoznao nju. A ove godine će ponovo svetsko, koje nosi toliko uspomena", setim se svetskog i kako smo se upoznali. Prošli smo zaista dug put do ovde. Koliko puta sam je povredio, jer sam se bojao vezivanja, a ona mi je svaki put opraštala i ostajala pored mene. Zato je nikad više neću povrediti. Ne bih podneo.
"A ja još uvek ništa", tužno izgovori, a ja ga pogledam saosećajno.
"Mladi ste, ima vremena", pokušam da ga utešim, a on kaže kako ne želi da čeka.
"Onda je zaprosi. Pokreni priču o detetu. Uradi nešto, nemoj samo da čekaš", posavetujem ga, kao onaj iskusniji. I oni su već tri godine zajedno, ne računajući onaj grozan prekid, koji je potrajao.
"Šta ako me odbije?", upita uspaničeno, a ja se osmehnem.
"Neće, jer te voli. Voli te mnogo čim je uspela i prevaru da ti oprosti. Zaprosi je. Pa čak i ako te odbije, znaćeš na čemu si. Zamisli koliko bi Ani i meni život bio lakši da nismo bili tvrdoglavi i da smo odmah sve priznali jedno drugom", nastavim da ga savetujem, a pogled mi zaluta na Alekseja, koji je zaspao u mom krilu.
"Upravu si. Nema smisla da više čekam. Život nam prođe u čekanju", Miha se složi, pa se nasmeši kad primeti Alekseja.
"Ti si srećan čovek, Feđa. Ana i Aleksej su tvoja sreća", osmeh zablista mojim licem, jer znam da je upravu. Oni zaista jesu moja sreća.
"Feđa!", čujem Daničin uspaničeni glas kako doziva moje ime, pa shvatim da je sreća upravo prošla. U sekundi se nađem pored nje, gledajući je uplašeno, dok Miha drži Alekseja u naručju.
"Ana se samo odjednom onesvestila. Moraš da je vodiš kod doktora", zabrinuto izgovori, dok meni srce lupa kao ludo.
Pogledam u Alekseja, koji spava, pa u Anu, koja je u nesvesti, ali me umiri Mihin glas.
"Mi ćemo pričuvati slatkiša. Pobrini se za nju", klimnem glavom, pa je podignem, čvrsto je držeći da mi ne bi ispala. Brzinom svetlosti se nađem u autu i krenem ka najbližoj bolnici, koja na svu sreću nije mnogo daleko.
Unesem je unutra, pa se doktor baci na posao. Samo da bude dobro. Nakon pola sata mog hodanja gore-dole po hodniku ispred ordinacije, doktor izađe i stane ispred mene.
"Vaša supruga je dobro, ali ne sme da trpi stres u ovom stanju", pogledam ga zbunjeno, jer mi više ništa nije jasno.
"U kakvom stanju?", uplašeno gledam u njega, a on se osmehne.
"Trudna je", kako to izgovori, meni se zamanta u glavi, pa sednem na najbližu klupu.
"Jeste dobro, gospodine Smolov?", zabrinuto me upita, a ja klimnem glavom.
"Rečeno nam je da nema šanse da se to dogodi. Već tri godine pokušavamo i ništa. Sve do sad", kažem još uvek nesvestan situacije u kojoj sam se našao.
"Vaša supruga je pravo čudo, gospodine Smolov. Čuvajte je", osmehne se i ode svojim poslom, a ja odlučim da uđem u sobu kod nje.
"Dobro si?", upitam je, nakon što primetim da je zamišljena.
"Jesam, samo... Ne mogu da verujem da baš kad smo odustali od svega, konačno se desi", gledam kako osmeh raste njenim licem, pa se nacrta i na mom.
Sednem na krevet pored nje i spustim ruku na njenu.
Prekine nas zvuk mog telefona, pa se javim kad ugledam da nas zove dečiji dom. Kad pre?
"Dobar dan, gospodine Smolov. Hteli smo da vas obavestimo da je vaš zahtev prihvaćen", starija žena iz doma izgovori, a ja se zbunim.
"Zar se na to ne čeka najmanje par meseci?"
"Ne, kad je u pitanju fudbalski reprezentativac", uz dozu ogorčenosti odgovori, a ja se u sebi nasmejem. Ništa mi ne može pokvariti dan, pa ni neka stara baba.
"Hvala vam na obaveštenju. Prijatan dan", završim poziv i okrenem se ka Ani, koja željno iščekuje da čuje šta se desilo.
"Kako život može da iznenadi čoveka. Do pre pola sata, brinuo sam da li će nam odobriti usvajanje, a sad smo došli do toga da moramo da se selimo, jer će nas biti petoro", sretno kažem, a ona me šokirano pogleda.
"Zar se odgovor ne čeka mesecima?"
"Izgleda da postoje neke prednosti kad si reprezentativac", nasmejem se kad mi napamet padne ona baba od malopre.
"Jesi javio Danici i Mihi da sam dobro?", upita me, a ja se udarim po glavi, kad shvatim da je to stvar koju sam zaboravio. Uzmem telefon i pozovem Mihu, a on se javi već na prvo zvono.
"Sve u redu?", zabrinuto me pita, a ja se nasmejem.
"Sve je savršeno."
"Šta se desilo?"
"Nekome su odobrili usvajanje", odlučim da mu prvo kažem za ovo.
"Pa to je sjajno. Zar si ikad i sumnjao?", primetim da se razveselio, pa odlučim da mu kažem i za onu glavnu vest.
"To nije sve, Miha. Zajebao sam svakog doktora već drugi put, dokazujući im da nemaju pojma o životu", našalim se, mada realno ovo nije daleko od istine.
"Zezaš me?", šokirano me pita, a ja se nasmejem.
"Nikad se s tim ne bih zezao. Već drugi put da oni kažu nemoguće, a ja im pokažem da je moguće."
"Što nas ponovo dovodi do onog da je sve moguće ako dovoljno jako želiš", sav sretan me podseti na taj citat, pa ja odlučim da ga iskoristim na njemu.
"A ti nešto želiš koliko se sećam. Idi po to."
Pozdravimo se i prekinemo poziv.
"Šta mi to Miha i ti krijete?", ozbiljno me upita, a ja odmahnem glavom.
"Apsolutno ništa."
"Poslednji put kad ste mi krili nešto, Danica je ostala povređena. Zato mi bolje reci šta se dešava", prostreli me pogledom i ja na kraju popustim.
"Hoće da je zaprosi. Bolje bi bilo da ne upropastiš iznenađenje", pripretim joj prstom, a ona me pogleda širom raširenih očiju. Osmeh se polako nacrta na njenom licu, pa me srećno pogleda.
"Da li život može biti bolji?"
Nije klasičan kraj, ali nije ni klasična priča 😅 Još uvek ne verujem da sam završiča sa ovom pričom, a i dalje imam osećaj kao da sam je juče počela 🙈
Volela bih da čujem vaše mišljenje sad na kraju 🙈
Hvala svima koji su čitali i ostavljati komentare, jer mi vaša podrška znači mnogo 💙
A najviše hvala mojoj što je uvek tu za mene i što mi je svaki put kad bih stala davala nove ideje 💙 Znaš ti koliko ja tebe obožavam 💙
Nešto novo vas očekuje ujutru, pa ću tad napisati i daljni raspored za objavljivanje 💙
YOU ARE READING
𝑆𝑎𝑚𝑜 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑁𝑗𝑒𝑔𝑎 ✅
Fanfiction𝐶𝑜𝑣𝑒𝑟 𝑏𝑦 @𝑑𝑎𝑛𝑖𝑐𝑎𝑠𝑖𝑑𝑒𝑟𝑒𝑢𝑚 💙 "𝑇𝑜𝑙𝑖𝑘𝑜 𝑝𝑢𝑡𝑎 𝑠𝑎𝑚 𝑠𝑒 𝑜𝑝𝑒𝑘𝑙𝑎 𝑛𝑎 𝑡𝑣𝑜𝑗𝑢 ℎ𝑙𝑎𝑑𝑛𝑜ć𝑢." "𝑂𝑑𝑟𝑎𝑠𝑡𝑒š 𝑝𝑜𝑠𝑙𝑒 𝑛𝑒𝑘𝑖ℎ 𝑑𝑜𝑔𝑎đ𝑎𝑗𝑎, 𝑙𝑗𝑢𝑑𝑖. 𝑁𝑖𝑗𝑒 𝑡𝑜 𝑑𝑜 𝑔𝑜𝑑𝑖𝑛𝑎." "𝐷𝑎 𝑠𝑎𝑚𝑜 𝑧�...
