𝑆𝑎𝑚𝑜 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑁𝑗𝑒𝑔𝑎 ✅

•8•

Ćutke krenem da se probijam kroz gužvu, nakon što je sudija odsvirao kraj, ne obraćajući pažnju na njih trojicu. Samo želim da pobegnem odavde.

Okrenem se ipak da proverim gde su i spucam se u nekoga. Od siline udarca krenem da padnem, ali ipak ne završim na podu, jer osetim dve snažne ruke kako me drže.

Okrenem glavu da bih videla ko je moj heroj i u sebi opsujem svoju sreću.

"Zaista si pala na mene, zar ne?", naježim se na zvuk tog ledenog glasa, ali odmah stanem na svoje noge odvajajući se od njega, što je brže moguće.

"Hvala", ponovo pogledom potražim nekoga od momaka, izbegavajući njegov pogled.

"Nema na čemu. Navikao sam da devojke padaju na mene", pogledam ga na sekundu, samo da proverim da li je ozbiljan. Kad se uverim da jeste odmahnem glavom uz prevrtanje očima.

"Gde su sad ovi debili?", promrmljam na srpskom, ali me on ipak razume.

"Praviću ti ja društvo."

"Ne, zaista ne moraš", pokušam da protestujem, ali prekinem nakon njegovog ledenog pogleda.

"Ionako sam hteo da pričam s tobom. "

"O čemu?", nervozno ga upitam, jer trenutno uopšte nemam ideju o čemu je reč.

"O čemu si pričala s Dušanom? Jer bila si jako uzrujana nakon toga", pogledam ga zbunjeno.

"Šta tebe uopšte briga?", samo slegne ramenima, ali me i dalje posmatra ispitivački, kao da očekuje odgovor.

"Vidi, Feđa, strašno si se zeznuo. Ti pokušavaš mene da rešiš kao da sam neka misterija. Šta ako ja ne želim da budem rešena?"

Pođe nešto da kaže, ali ga prekine Dušan.

"Šta opet radiš s njim?", ljuto me gleda, dok ga Feđa zbunjeno posmatra, jer verovatno ne razume ni reči.

"Aleksandra si odbila da bi se s njim sastajala?", malo povisi ton, ali ga Feđa prekine.

"Šta sad ovaj izvodi?"

Pogledam u jednog, pa u drugog  i samo odmahnem glavom.

"Jebite se obojica", izgovorim oštro i požurim ka izlazu, ne želeći da se objašnjavam ni s jednim, ni s drugim.

Izađem sa stadiona, pa zastanem pored ulice, pokušavajući da uhvatim neki taksi.

"Jesi okej?", čujem Filipov glas, pa se okrenem ja njemu.

"Ne, nisam. Dušan se ponaša kao totalni kreten. Pokušava da ne zaštiti, a ne uviđa da me samo povređuje."

"Koja je fora sa Smolovim?", upita me zbunjeno.

"Spucala sam se u njega, dok sam izlazila sa stadiona. A Dušan drami, jer sam pobogu spavala s njim. Kao da sam ponovo u srednjoj školi."

Pođe nešto da kaže, ali ga ja prekinem.

"Pazi dobro šta ćeš da kažeš. Živci su mi ionako na nuli", on ućuti, pa me samo zagrli.

"On se samo brine za tebe. Istina, na neki svoj uvrnuti način."

"Ceo život me držao pod staklenim zvonom i pazio da mi se ništa ne dogodi. Čim je on otišao, život mi se srušio. Tad sam naučila da se sama borim sa životom."

Tačno znam da bi me bilo ko drugi sad ispitivao, a Filip me samo još jače zagrli.

Neko se nakašlje blizu nas, pa se razdvojimo i ugledamo Aleksa i Dušana.

"Gde si ti do sad?", obratim se Aleksu, dok kuliram Dušana, jer me je već dovoljno povredio danas.

"Morao sam da odvojim ovog magarca od Smolova. Pokačili su se nešto, pa je naš divni Dušan hteo da se tuče", iznervirano izgovori, pa ga gurne u taksi, koji je upravo zaustavio.

"Ma bravo, Dušane. Čestitam ti", prostrelim ga pogledom i sednem na suvozačko, ostavljajući njih trojicu da se guraju pozadi.

Čak mu i Filip prebaci, a on onda počne da se brani. Kad čujem da je nazvao Smolova kretenom, okrenem se ka njemu.

"Izvini, a što je tačno kreten? Zbog toga što sam ja dobrovoljno spavala s njim ili zbog toga što me uhvatio da ne padnem, nakon što sam se spucala u njega, dok sam pokušavala da izađem da stadiona?"

Nakon što ne odgovori ništa, ja nastavim.

"Jedini kreten ovde si ti, jer nikako da skapiraš da sam odrasla."

"Ma nema šta, puno si starija nego poslednji put kad smo se videli", nastavi da pametuje i samo me još više iznervira.

"Odrasteš posle nekih događaja, ljudi. Nije to do godina", tiho, više za sebe, izgovorim i tako završim naš razgovor bar za sad.

Nakon dugog putovanja, stignemo do hotela i ja prva krenem ka ulazu. Dušan pođe nešto da kaže, ali ga prekinem.

"Da ne zaboravim. Izvinićeš se Smolovu za ovo danas. Inače više ne pričam s tobom."

"Njemu?", šokirano gleda u mene, a ja klimnem glavom.

"Nije ni meni baš najomiljenija osoba na svetu, ali nije ništa loše uradio. Ti si započeo svađu, ti ćeš i da se izviniš."

"Ma daj, Ana-"

"Ili možeš da zaboraviš da postojim", odmah ga prekinem, pa nastavim ka hotelu dajući mu do znanja da nema daljnje rasprave.

Uđem u hotel i počnem da se penjem stepenicama ka trećem spratu i svom krevetu, ali me zaustavi Aleks.

"Samo sam hteo da znaš da uvek sve možeš da mi kažeš."

"Znam. I veruj mi da to jako želim. Ali ne mogu. Ne mogu ponovo da prolazim kroz to."

"Svejedno sam samo želeo da to znaš. Laku noć", osmehne mi se, poljubi me u obraz i ode u svoju sobu, a ja nastavim hodnikom do svoje.

Raspremim se i ušuškam u krevet. Ali zašto bih spavala, kad mogu analizirati čitav svoj život?

Moj je poprilično sjeban. Zamislite kako je u jednom trenutku sve divno i mislite kako vam život ne može biti bolji. A onda se već u idućem budite iz kome i gledate kako vam se život raspada zbog nečijeg psihičkog problema.

Kažu da vreme leči sve, a opet ja se i nakon svog ovog vremena osećam isto loše, kao i prvi dan. Jedino što me teši je činjenica da Onaj gore sve vidi.

Niko te neće sačuvati od patnje. Ne možeš je isplakati, pojesti ili izgladneti je. Čak je se ne možeš rešiti ni bežanjem ili udaranjem u istu, ni terapijom je zaobići. Ona je tu. I ne ide nigde.

Moraš je preživeti, istrpiti, moraš živeti kroz nju. Moraš je voleti i nastaviti živeti i biti bolja osoba uz nju. I trčati najbrže što možeš u smeru svojih najsretnijih snova, koji će od tvoje želje za ozdravljenjem sagraditi most, koji ti je potreban da kreneš dalje.

Znam da nastavak kasni ceo dan, ali bila sam u obavezama sve do sad. Idući deo u petak 💙