Moja priča i nije tako bajna kao nečija. Moj život je trenutno izgubljen, kao da tone i nema kraja. Nismo baš trenutno s novcima, pa radim u nekakvom prokletom i perverznom kafiću kako bih skupila novce za maminu operaciju srca, da bolesna je, nažalost. Jedinu nju imam i brata koji se ponaša kao zadnje derište. Umjesto da bude odgovoran jer je stariji, kreten se drogira i pije i boli ga kurac za sve. S njegovim već sad potrošenim novcima za drogu i alkohol mi smo mogli platiti maminu operaciju. Ali ne! Droga je bitnija od mame. Dala mu je priliku za život, dala mu je priliku da živi. A on joj ovako vraća.
Ah.. A tata? Napustio nas je kad sam bila mala, ne sjećam ga se, a nisu mi nikada ni pričali o njemu. Možda i bolje.
Mama ima još samo dva mjeseca života, pa pokušavam što više vremena provesti s njom, ali... Radim, idem u školu. I mislim da sve manje i manje provodim vremena sa njom pa se polako bojim. Bojim se da ću ju prerano izgubiti. Bojim se da će izgubiti bitku i ostaviti me. Bojim se.
Mislim da imam preveliku odgovornost za sve, prebrzo sam odrasla, a samo mi je 17 godina.
"Emma!"-dozove me mama i probudi me iz misli, ostavim tanjur koji sam prala u sudoperu te se uputim prema njoj.
"Da?"-odgovorim te laganim korakom dolazim prema dnevnom boravku.
Ležala je na trosjedu, pokrivena dekom te se od hladnoće počela malo i tresti.
Čak ni za pišljivo grijanje nemamo.
Žao mi je, stvarno mi je žao što se ne mogu bolje brinuti o njoj. Dajem sve od sebe, radim i danju i noću samo kako bih skupila taj jebeni novac i ostavila nju na životu.
"Mobitel..."-kaže hrapavo, pa smo obadvije pogledale prema stoliću koji se nalazio do nje.
"Oh hvala.."-brzo kažem te se javim. Jer je, mobitel zvonio.
"Halo?"-javim se, a onda čujem uzdisanje.
"Ej? Fran je."-odgovori nakon malo dužeg vremena.
Fran je inače najbolji prijatelj moga brata Leona, pokušava mi nekako pomoći s njim, jer da njega nema. Ne znam kako bi bilo ovo podnošljivo uopće.
"Opet je pijan?"-frknem stavljajući ruku na bok.
"Da.."-kaže razočarano, a ovo mi je već kao rutina. Sad ću ići po njega da ne bi slučajno zaspao na nekoj klupi. Kreten.
Radim to radi mame jer, ona to želi."Evo me."-odgovorim kroz izdah te poklopim i mobitel bacim na stol, a mama me upitno pogleda s tim svojim plavim očima na kojima su se isticali još plavljiji podočnjaci.
"Opet je pijan?"-upita dok rukama steže deku, a ja sam samo kimnula glavom.
Otrčim u hodnik po gornji dio trenerke i obujem tenisice, pa laganim hodom se vratim u dnevnu i poljubim mamu jer se jebenom bojim da mi je ovo zadnji put. Zadnji put da joj ovo kažem i zadnji put da ju poljubim. Bojim se. Jako.
"Mama volim te, znaš to?"-zagrlim ju i šapnem joj na uho.
"Ljepotice moja, i ja tebe."-uzvrati te me još jednom poljubi u obraz te otrčim prema ulazno/izlaznim vratima.
Koračam mračnom ulicom razmišljajući jer ne znam zašto sam zaslužila sve ovo? Bolesnu mamu i drogiranog brata.
"Glavobolja od vina, a nigd'e aspirina..!"- mogla sam ne daleko od sebe čuti pijanog Leona kako pjeva, a i Frana koji ga pokušava utišati.
"Ejj!"- povikao je Fran kad me skužio.
"Ej."- snuždeno uzvratim prilazeći im.
Leon je bio oslonjen na Franova ramena te su stali kako bih ja preuzela Leona.
YOU ARE READING
Treća opcija
RomanceŠto ako nas život odvede drugim putem? Što kada osveta postane opsesija? Je li vrijedno žrtvovati sve samo zbog jedne osobe? 🔞