Treća opcija

UVOD

Moja priča i nije tako bajna kao nečija. Moj život je trenutno izgubljen, kao da tone i nema kraja. Nismo baš trenutno s novcima, pa radim u nekakvom prokletom i perverznom kafiću kako bih skupila novce za maminu operaciju srca, da bolesna je, nažalost. Jedinu nju imam i brata koji se ponaša kao zadnje derište. Umjesto da bude odgovoran jer je stariji, kreten se drogira i pije i boli ga kurac za sve. S njegovim već sad potrošenim novcima za drogu i alkohol mi smo mogli platiti maminu operaciju. Ali ne! Droga je bitnija od mame. Dala mu je priliku za život, dala mu je priliku da živi. A on joj ovako vraća.

Ah.. A tata? Napustio nas je kad sam bila mala, ne sjećam ga se, a nisu mi nikada ni pričali o njemu. Možda i bolje.

Mama ima još samo dva mjeseca života, pa pokušavam što više vremena provesti s njom, ali... Radim, idem u školu. I mislim da sve manje i manje provodim vremena sa njom pa se polako bojim. Bojim se da ću ju prerano izgubiti. Bojim se da će izgubiti bitku i ostaviti me. Bojim se.

Mislim da imam preveliku odgovornost za sve, prebrzo sam odrasla, a samo mi je 17 godina.

"Emma!"-dozove me mama i probudi me iz misli, ostavim tanjur koji sam prala u sudoperu te se uputim prema njoj.

"Da?"-odgovorim te laganim korakom dolazim prema dnevnom boravku.

Ležala je na trosjedu, pokrivena dekom te se od hladnoće počela malo i tresti.

Čak ni za pišljivo grijanje nemamo.

Žao mi je, stvarno mi je žao što se ne mogu bolje brinuti o njoj. Dajem sve od sebe, radim i danju i noću samo kako bih skupila taj jebeni novac i ostavila nju na životu.

"Mobitel..."-kaže hrapavo, pa smo obadvije pogledale prema stoliću koji se nalazio do nje.

"Oh hvala.."-brzo kažem te se javim. Jer je, mobitel zvonio.

"Halo?"-javim se, a onda čujem uzdisanje.

"Ej? Fran je."-odgovori nakon malo dužeg vremena.

Fran je inače najbolji prijatelj moga brata Leona, pokušava mi nekako pomoći s njim, jer da njega nema. Ne znam kako bi bilo ovo podnošljivo uopće.

"Opet je pijan?"-frknem stavljajući ruku na bok.

"Da.."-kaže razočarano, a ovo mi je već kao rutina. Sad ću ići po njega da ne bi slučajno zaspao na nekoj klupi. Kreten.
Radim to radi mame jer, ona to želi.

"Evo me."-odgovorim kroz izdah te poklopim i mobitel bacim na stol, a mama me upitno pogleda s tim svojim plavim očima na kojima su se isticali još plavljiji podočnjaci.

"Opet je pijan?"-upita dok rukama steže deku, a ja sam samo kimnula glavom.

Otrčim u hodnik po gornji dio trenerke i obujem tenisice, pa laganim hodom se vratim u dnevnu i poljubim mamu jer se jebenom bojim da mi je ovo zadnji put. Zadnji put da joj ovo kažem i zadnji put da ju poljubim. Bojim se. Jako.

"Mama volim te, znaš to?"-zagrlim ju i šapnem joj na uho.

"Ljepotice moja, i ja tebe."-uzvrati te me još jednom poljubi u obraz te otrčim prema ulazno/izlaznim vratima.

Koračam mračnom ulicom razmišljajući jer ne znam zašto sam zaslužila sve ovo? Bolesnu mamu i drogiranog brata.

"Glavobolja od vina, a nigd'e aspirina..!"- mogla sam ne daleko od sebe čuti pijanog Leona kako pjeva, a i Frana koji ga pokušava utišati.

"Ejj!"- povikao je Fran kad me skužio.

"Ej."- snuždeno uzvratim prilazeći im.

Leon je bio oslonjen na Franova ramena te su stali kako bih ja preuzela Leona.