Treća opcija

Part 9: "Ti si bolestan!"

Emma's POV

"Vrijeme je."- njegov 'veličanstveni' govor prekinuo je mladi gospodin na vratima koji je bez ikakvog kucanja ušao u sobu.

"Uvijek uništiš najljepši trenutak."- okrene se prema tom gospodinu te ga i ja pogledam preko Ianovih ramena.

"Ne bih se složila s tim."- promrmljam si u bradu.

"Nešto si rekla?"- okrenuo se prema meni te stisnuo usne.

"Ne."- brzo odgovorim te po običaju zagrizem usne.

"Evo nas."- rekao je gledajući u mene, a ne u tog gospodina te je gospodin samo izašao pa se ja uspaničim jer sam mu odgovorila, on to ne voli i zagrizem usne kao i obično.

"Ne radi to!"- vrisne te udari rukom o zid, a ja ga pogledam izbezumljeno.

"Šta?"- upitam jer doslovno nisam ništa napravila.

"Znaš ti dobro šta."- hrapavo kaže te on zagrize usne, a ja se nasmijem nakon što shvatim u čemu je problem.

"Nešto je smiješno?"- upita ozbiljno, a ja se odmah uozbiljim.

"Ne."- spustim glavu, pa opet zagrizem usne, očigledno sam provocirala, a on rukom udari o zid, opet.

"Ne radi to!"- vikne na što se ja stresem.

"A zašto?!"- ispalim opet bez razmišljanja te stavim dlanove na obraze kako ne bih dobila šamar. Dosta dugo me gledao, promatrao te sam napokon dobila odgovor.

"Jer sam slab na to."- dobijem tihi odgovor nakon stvarno dugo vremena te se nasmijem.

On može biti slab na nešto?

Ostavi me zbunjenom te se nasmijem, nesvjesno. Totalno nesvjesno.

"Prestani se ceriti."- gledao me te ja obuzdam svoju luude misli.

"Okej."- spustim glavu te kažem sebi u bradu.

Podignem glavu jer sam bila željna njegovog pogleda te se on nasmije i naglo me rukom uhvati za vrat te mi stavi smrdljivu krpu na usta, dok sam se ja bezuspješno pokušala oteti te utonem u san.

***

Budi me glasan Ianov smijeh te škicnem kako bih pogledala što se događa, noge su mi bile skvrčene, a glava se nalazila uz prozor. Bila sam u autu na sjedalu pored njega, a on je vozio i pričao na mobitel. Otvorim oči, pa se uspaničim gledajući oko sebe, nalazili smo se na autocesti.

"Moram poklopit."- kaže te ispusti mobitel negdje sa strane.

"Šta se događa?!"

"Kud idemo?"- smirim se pa ozbiljno upitam stiskajući rukama rukave na duksi, a nakon nekog vremena shvatim da me ignorirao.

"Ian! Pusti me!"- vrisnem te krenem otvoriti vrata auta, naravno. Zaključao ih je.

"Ian!"- uspaničim se i počnem se derati od muke.

"Smiri se."- ozbiljno kaže, a ja, ja nisam mogla vjerovati da se ovo događa.

"Pusti me."

"Molim te."- molila sam ga rukama, plakala. Samo mi se smijao u facu.

"Kako volim kad me ti moliš."- kaže uz cerekanje.

"Pičko."- zamahnem rukama te si šapnem u bradu, a onda me iznenadi jak udarac po usnama.

"Skrati jezik! Da ga ne bi ja skratio!"- naglo se uozbiljio te sam shvatila da me on udario po usnama, a ja odustanem. Od svega.

Što sam loše napravila da me Bog ovako kažnjava? Samo sam htjela pomoći mami. Zar je i to loše?!

"Kako znaš moje ime?"- upita, a ja izignoriram. Kao što je on ignorirao svaku moju riječ.

"Emma!"- vrisne, a ja se trgnem.

"Šta je sad?! Rekao si da skratim jezik?!"- viknem i ja.

"Od kud ti moje ime?"- smireno upita, a ja preokrenem očima te osjetim žarenje na obrazu i shvatim da je to bio šamar.

"Koji ti je?! Ti mene misliš udarat za svaku jebenu sitnicu?!"- puknem, jednostavno, ne mogu i ne želim da mi to radi, spustim noge sa sjedala te rukom udarim u vrata, a on mi opet privali šamar.

"Dok se ne naučiš ponašat."- hrapavo odgovori, a ja se smirim.

"Ti si bolestan!"- bila sam toliko isfrustrirana da me najjači šamar ne bi zabolio.

"Nešto si rekla?"- počne zaustavljati auto te je skrenuo s ceste, a meni su se noge odsjekle. Sve je stalo.

"Šta si rekla?"- zaustavi auto te se okrene prema meni.

"Ništa."- skvrčim noge te ruke oslonim na obraze.

"Zadnji put te pristojno pitam, šta si rekla?"- stvarno je smireno rekao, a kroz mene je prošao neopisivi strah. Nisam mogla ništa izgovoriti.

Prošlo je neko vrijeme te me iznenadi kad me uhvati za ruke te ih jednom rukom spusti, a drugom rukom udari šamar na što ja vrisnem.

"Šta si rekla?!"- vrisnem te mi opet udari šamar dok se ja pokušam odgurnuti od njega.

"Ian!"- vrisnem pokušavajući izbjeći novi šamar.

Od muke se rasplačem te se odjednom sa svog sjedala prebaci na moje noge te me rukom uhvati za čeljust.

"Šta si rekla?!"- prosikta, a ja skupim oči.

"Rekla sam."- to je jedino što sam uspjela reći u jednom dahu te stanem.

"Rekla si?"- izimitira me, dok su meni koljena klecala koliko je bio težak te napravim grimasu.

Naglo me pusti te udari jak šamar, a ja zacvilim.

"Rekla sam da si bolestan."- kažem prije nego li dobijem još jedan šamar, ali ga dobijem. Najjači dosad pa vrisnem.

"Kujo razmažena, naučit ću ja tebe pameti."- prosikta te me još jednom jako udari i vrati se na svoje mjesto, pa nastavi dalje voziti.

"Usudi mi se još jednom odgovoriti. Gledat ćeš kako ti ubijam na najgori mogući način prvo mamu, a onda brata. Molit će me da ih ubijem."- bahato kaže, a ja zacvilim.

Plakala sam, nisam mogla smiriti se. Vjerojatno više nikad neću vidjeti mamu, Karlu, Leona. Vjerujte mi sve bih Leonu oprostila samo da me ovaj pusti.

Hoće li ovo biti moj cijeli život? Na sami pomisao na to zacvilim.

"Prestani cvilit."- isfrustrirano kaže, dok je meni skoro svašta prešlo preko jezika.

Obližem usne koje su bile pune suza te ostale suze pokušam zaustaviti brisajući rukom u rukav dukse.

"Ali ja i dalje nisam dobio odgovor na svoje pitanje."- ozbiljno kaže te prebaci pogled na mene, a ja se pokušam sjetiti od kud mi ime.

"Netko od onih tvojih te dozivao pa sam čula."- kad se sjetim od kud mi njegovo ime kažem te dignem noge na sjedala te ih rukama obgrlim.

"Jako si radoznala."- nasmije se, a ja ostanem zapanjena. Ima toliko lijep osmijeh.

Zašto je on mene morao oteti? Zašto se nismo mogli upoznati kao svi normalni ljudi? Pa zgodan je, jebemu.

"Nisam, nego tvoji prijatelji ne znaju šaptati."- odgovorim te podignem obrvu.

"Ou vau kakva uvreda."- nasmije se te se uhvati za prsa, a ja skupim usne.

Počela me užasno svrbjeti glava, od perike valjda te ju krenem skinuti, a onda me on uhvati za ruku i spusti je.

"Šta ti misliš da radiš?"- odjednom nestane osmijeh s lica.

"Skidam periku?"- ozbiljno kažem te krenem privući ruku k sebi, ali ju je on čvrsto držao i nije puštao te sam ga pogledala kada sam začula svoje ime na radiju.

"Nakon tjedan dana upornog traganja za nestalom Emmom Lane smo saznali da je nažalost poginula u jakom požaru koji se dogodio na farmi nedaleko od centra Kopenhagena."

"Nismo 100% sigurni je li to Emma Lane, ali daljinjim očevidom ćemo otkriti je li to nestala Emma Lane."