𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•2•

☝ Zaboravićemo na trenutak da navijam za Loko, a da je ovo pesma Spartaka 😂😅 ☝

"Ne mogu ja ovo.", izgubljeno prelazim pogledom preko tribina, koje su pune navijača. Znam koliko je momcima bitna podrška, ali ne mogu da ne poželim prazan stadion. Svi ovi transparenti i pesma, koja se ori stadionom, u meni izazivaju jedino strah, što je suludo.

Imala sam priliku da igram i na većim stadionima, i pred mnogo više ljudi, no kao fudbaler nikad nisam imala problema s tremom. A evo trenutno osećam kako me panika hvata, iako ja nisam jedna od jedanaest, koji će izaći na teren. Pretpostavljam da me upravo to, što neću moći da utičem na rezultat, i plaši. Nisam navikla da sedim sa strane i gledam fudbal.

"Iritiraš me, Ala, majke mi. Preživela si penale sa Zenitom, preživećeš i ovo.", Kirilov iznervirani glas je dovoljan da shvatim kako ponovo preterujem. Oduvek sam volela da dramim.

"Preživela sam zato što sam lično šutala jedan od penala. Direktno sam uticala na rezultat te utakmice. Sad pak treba da sedim i nerviram se zbog svakog lošeg pasa.", više bih volela da trčim po terenu, a da neko drugi sedi na mom mestu i nervira se zbog mojih grešaka.

"Ako želiš, mogu da te napucam loptom u glavu, pa da utakmicu provedeš u hitnoj, umesto na klupi. Bilo bi mi ogromno zadovoljstvo.", ovo definitivno liči na nešto što bi Kiril rekao. Što je najgore, mislim da bi bez problema i uradio ono što je ponudio.

"Nisam sigurna da želim takvu naslovnicu. Bolje i poraz, nego potres mozga."

Aleksej je imao pravo. Preko noći smo postali svetska senzacija i sad moj debi prati svaka iole ozbiljna novinska agencija. Reći da zbog toga imam tremu je isto što i ne reći ništa.

"Jurij je prošao s tobom kroz sve i jednu situaciju u kojoj se tim može naći, a da ne pričamo o tome što su momci briljirali na pripremama. Spremna si na sve što može da se dogodi, samo treba da prestaneš da dramiš."

Spustim pogled na Kirila, na šta me on privuče u snažan zagrljaj. Dovoljan nam je samo jedan pogled da znamo o čemu ono drugo misli. Meni je trenutno veoma potreban zagrljaj.

"Bićeš sjajna.", uz iskren osmeh se odvoji od mene, pustivši me da krenem ka svojoj poziciji. Je l' greh što bih pre provela ceo dan u njegovom zagrljaju?

Momcima sam već rekla sve što sam imala, tako da mi ostane jedino da sednem i gledam fudbal. Ništa više svakako ne mogu da uradim.

Otkako momci izađu na teren i sudija da znak za početak, ja sam kao na iglama. Od ove utakmice mi ceo život zavisi.

Grizem nokte dok se Anton namešta kako bi izveo slobodnjak. Izveo ih je na stotine u karijeri i većinu sam posmatrala sa terena, pravo iz živog zida, no nikad nisam osećala ovakvu tremu. 

Tek mi sad, kad sam na poziciji o kojoj sam mesecima sanjala, postaje jasno da ta pozicija uopšte nije za mene. Nemam ja srce za ovoliki stres.

Anton izvede savršen udarac, pa lopta preleti preko živog zida i završi u golu, van domašaja golmana Orenburga. U sekundi se nađem na nogama, vrišteći iz petnih žila, jer smo napokon poveli. Sva moja napetost je upravo nestala, zahvaljujući jednom jedinom golu.

"Rekao sam ti.", Kiril odmah iskoristi priliku da mi natrlja na nos činjenicu da je zapravo neki potomak baba Vange.

"Ostalo je još celo jedno poluvreme. Ima još vremena da sve ode do đavola.", ako očekuješ najgore, onda se ne možeš razočarati, zar ne?

"Kakav ti pobednički stav imaš, pa to je neverovatno.", prevrne očima, jer mu ja kao i obično idem na živce. Bukvalno se, kad god sam s njim, osećam kao mlađa sestra, kojoj je jedina uloga da nervira starijeg brata.

Sudija označi kraj prvog poluvremena pa krenem za momcima u svlačionicu. Mrzim svaku priliku u kojoj moram direktno da im se obratim. Da sam bila dobra s rečima, ne bih se bavila fudbalom i rizikovala srčani udar.

Na trenutak se zbunim, kad ih zateknem kako mirno stoje i čekaju da čuju šta ću im reći. Drago mi je da vidim da me poštuju i da, ako ništa drugo, bar s tim neću imati problem. Problem zapravo imam s tim što ja zaista ne znam šta bi trebalo da im kažem.

"Samo treba da misliš na fudbal i sve će biti savršeno.", Kirilove reči mi prolete kroz glavu, smirujući me na neki čudan način.

"Hoću da vidim zonsku odbranu u drugom poluvremenu. Previše su šansi imali, a to ne smemo da dopuštamo.", greške u odbrani su mi celo poluvreme bole oči, pa ne čudi što je baš to prva primedba, koju iznesem.

"Količina golova po utakmici im je manja od jedan.", Aleksej me poklopi, iako ne mislim da mu je to bila namera. I njemu je, baš kao meni, jezik Ahilova peta.

"To ne znači da treba da im dajemo prilike za šut. Po zakonu verovatnoće, ako šutnu deset puta u okvir našeg gola, jedan od tih deset šuteva bi morao završiti u našoj mreži. Zar želimo da primimo gol od ekipe, koja ima tako lošu statistiku?", Aleksej se ućuti, očito strahujući da ću mu komentar uzeti za zlo.

"U fazi napada je pak sve delovalo okej. Istina volela bih da vidim više pokušaja braće, jer su Farfana odlično zatvorili. Всё понятно, парни?", odlučim da im ostavim vremena za predah, obzirom da sam im ionako rekla sve što sam želela.

Uz zvuk njihovog smeha, napustim svlačionicu, spremna za drugo poluvreme svog trenerskog debija.

Nakon drugog izlaska na teren, sve izgleda mnogo bolje za nas. Lopta je stalno u našim nogama, što je dovelo do toga da smo mnogo više u napadu. Upravo onako kako smo se pripremali za ovu utakmicu.

"Šta si im, pobogu, rekla na poluvremenu?", Kiril me posmatra u šoku, a ja prosto slegnem ramenima, kao znak da nije bilo ništa bitno.

"Блин, Ala, igraju kao da si im premije obećala. Šta si uradila?", nasmeje me svojim komentarom, jer smo oboje svesni kako motivacija u ovom svetu funkcioniše.

"Ne brini, premije nisu u opticaju. Ljoša je imao komentar o statistici protivnika, koji sam ja jednostavno iskoristila da udarim na njihov ego. Znala sam da nakon toga ne bi sebi dopustili da prime gol od jedne ovakve ekipe.", pojasnim mu trik, koji sam iskoristila, na šta prasne u smeh.

"Zezaš me, Ala? To je bilo genijalno!", ponosno me obgrli, a ja prevrnem očima zbog toga, iako mi na licu blista osmeh.

"Preteruješ, Kiril. To je samo jedan ženski trik, koji je ovaj put pomogao. Za narednu utakmicu ću morati da spremim težu artiljeriju.", no za večeras je bilo dosta stresa. Sudija me podrži, zviždukom označivši kraj utakmice.

I dok momci slave pobedu, moj pogled ponovo završi na nebu, pa uz blagi osmeh prošapćem dve reči, koje su mi godinama već mantra.

"Bićeš ponosan."

Mišljenje? Možda neka očekivanja? 💙

Ne pamtim kad sam se poslednji put ovako radovala zbog neke serije, kao što se trenutno radujem petoj sezoni Lucifera 😍 Žao mi je jedino što je to ujedno i poslednja sezona, jer mi je serija bukvalno jedna od omiljenih 🙈

Takođe, da li iko od vas prati Tik-Tok? Hvala dragom Bogu pa nemam memorije, u suprotnom bih se verovatno zarazila, iako ga smatram bezveznim 😅 No, zato postoji YouTube, pa Ana provede pola ovog lepog dana gledajući jedan od ruskih Tik-Tok domova 🤦‍♀️