𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•28•

"Zaista nisi morao da dolaziš po mene.", pokušavam da ga iskritikujem, ali džaba, kad me osmeh otkriva. Prosto ne mogu da se ne smejem, kad sam s njim.

"Morao sam. Zar da dopustim da se u ovo doba sama vraćaš kući?", uvek je savršen džentlmen. Privuče me u poljubac, pokazujući mi koliko sam mu falila, iako se nismo videli svega par dana. Prvo je on bio na putu, onda je posao zahtevao to i od mene.

"Ne bi mi bio prvi put, znaš?", sviđa mi se što pazi na mene, no to mi s vremena na vreme budi loše uspomene. Uspomene na dane provedene u kolicima. Takvih nije bilo mnogo, jer na operaciju nisam morala dugo da čekam, ali meni su tad delovali kao da nikad neće završiti.

"Pa dobro, nije samo zbog toga. Očajnički sam želeo da te vidim.", prizna mi uz osmeh, na šta se krajnje iskreno nasmejem.

"I ti si meni nedostajao. Kako je bilo u Sočiju?", upitam radoznalo, jer znam da je roditeljima rekao za nas. Moja majka ionako već sve zna, samo mi je još ostalo da ih upoznam.

"Zanimljivo, kao i uvek. Delovali su mi srećno, kad su čuli za nas.", blago se zacrvenim, što njemu izmami osmeh na lice.

"Šta kažeš da svratimo do Puškina?", čim spomene poslastičarnicu, koja mi je nekad pre bila omiljena, osmeh na mom licu splasne.

"Ne jedem slatko.", kratko odgovorim, već spremna na iduće pitanje.

"Zašto? Ako je zbog linije, ne moraš da brineš - savršena si.", ovaj put mi taj kompliment zasmeta. Zar zaista delujem kao jedna od onih devojaka, koje opsesivno paze na liniju? 

"Jednostavno ne volim.", pojasnim, bez volje da mu objašnjavam prave razloge.

"Možemo onda u Kofemaniju na piće? Želim da provedemo malo vremena zajedno.", na taj pogled, prosto ne izdržim da se ne nasmešim.

"Može. Samo da prvo pokupim par stvari iz kancelarije.", pristanem da svratimo u njegov omiljeni kafić, mada bih se najradije sad ušuškala u krevet. Bio je ovo naporan i veoma stresan dan.

"Čekam te ovde.", nasloni se na automobil, a ja krenem ka ulazu u kompleks.

Inače slabo provodim vreme u kancelariji, jer mi teren znatno više prija, no ovaj put sam, pre polaska na aerodrom, ostavila par stvari, koje će mi noćas biti potrebne. Koliko god da mi se trenutno spava, jednom kad dođem kući, adrenalin će me opucati i onda ću provesti noć vršeći analizu današnje utakmice. Sutra ću ponovo doći nenaspavana, ali koga briga?

Primetim svetlo, koje dopire iz svlačionice, što me zbuni. Mislila sam da su svi momci već otišli.

Iznenadim se kad sa vrata ugledam Smolova. Traži nešto po torbi, koja mu inače stoji u ormariću, zbog čega me ne registruje.

"Zar nije malo kasno da se bude na stadionu?", trgne se na moj glas, pa zbunjeno podigne glavu, pogleda prikovanog za mene.

"I ja bih to mogao tebe da pitam. Zar ne bi trebalo da si dosad već negde daleko odavde sa dečkom?", posmatra me dignute obrve, na šta ne odgovorim.

"Moram da analiziram današnji remi, pa sam došla po par stvari. Uzgred, zaista si odigrao dobru utakmicu.", uputim mu jedan iskren osmeh, zadovoljna ponašanjem na terenu. S trakom ili bez nje, svejedno je lider.

"Mislim da ću po prvi put morati da se složim s Ljošom. Da li ti ikad misliš i na šta drugo, sem na fudbal?"

"Slabo kad.", dam mu sasvim iskren odgovor na pitanje, što ga nasmeje. Deluje znatno mlađe kad se smeje.

"Nepopravljiva si, Ala.", odmahne glavom, pa vrati pogled na torbu ispred sebe. Izvadi kutiju tableta, koju je očito tražio sve ovo vreme, a onda zatvori torbu i vrati je u ormarić. Ustane sa klupe, očito spreman da krene kući, no zastane kad uhvati moj pogled.

"Ne gledaj me tako. Lekovi su za nesanicu."

Znam da možda preterujem, ali činjenica da živim na lekovima ima za posledicu da ovako reagujem, kad god kod nekoga ugledam tablete. Vučem previše trauma od te proklete nesreće.

"Zar nisi došla po nešto?", podseti me, vrativši me iz misli, u kojima sam se izgubila. Klimnem glavom, pa nakon promrmljanog Пока, krenem ka svojoj kancelariji. Pokupim sve po šta sam došla, a onda se zaputim ka izlazu. Sasvim sam zaboravila na Maksima.

Stanem zbunjeno, kad na parkingu zateknem Maksima i Smolova u razgovoru. Znam da je Maksim veliki fan, pa me ne čudi što je iskoristio priliku za razgovor, kad ja već ne želim da ga upoznam.

"Vidim da ste se upoznali.", privučem pažnju na sebe, na šta me obojica pogledaju uz osmeh. No, samo je jedan osmeh iskren.

"Je l' možemo da krenemo?", upitam i pre nego što stignu da progovore, više ne tako raspoložena za društvo. Želim samo da odem kući i da se zadubim u posao, ne razmišljajući ponovo o stvarima, koje ne mogu da promenim.

"Naravno, ljubavi. Bila mi je zaista ogromna čast.", rukuju se, a ja sam već na suvozačkom sedištu. Maksim se ubrzo nađe pored mene, pa započne priču o Smolovu, s oduševljenjem.

"Izvini, Maks, ali mrtva sam umorna. Je l' možemo sutra da se vidimo?", posmatra me na par trenutaka zatečeno, a onda jednostavno klimne glavom.

Mislila sam da sam se pomirila sa svojim stanjem, zaista jesam. Sve oko sebe sam ubeđivala u isto. No, onaj penal, koji mi je pomogao da šutnem, bio je prosto previše za mene. Nisam bila spremna na to.

Sve od tog momenta, kad sam nakon skoro cele dve godine šutnula loptu, fudbal mi fali još više. I tek sad shvatam da se zapravo nikad neću pomiriti. Nikad neću moći da prebolim svoju prvu i najveću ljubav.

"Jesi dobro, Ala?", ta dva plava oka me zabrinuto posmatraju, na šta mu uz blagi osmeh dam potvrdan odgovor.

"Ništa što malo sna neće popraviti.", još samo kad bih zaista mogla da spavam.

"Naravno da si umorna. Ja bih iskreno bio komiran da sam morao da se vraćam iz Istanbula. Divim ti se, kad ćeš već u deset ujutru da budeš ovde i držiš im trening."

Ne predstavljaju meni treninzi problem. Meni je glavni problem slobodno vreme, kog imam više nego što bih želela. Previše vremena za razmišljanje - previše vremena da se sjebem.

Hm, hm, šta to Feđi ne da da spava? 😏 Kako vam se čini? 🙈💙