𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•49•

👆🏼 Mislim da nikog ne volim ovoliko 💙 👆🏼

"Mislila sam da si na odmoru.", Marina me kritikuje, jer sam ponovo provela celo jutro izgubljena u analizama i strategijama. Čeka nas utakmica s Rubinom u ligi, a onda i polufinale kupa protiv Rostova. Imala sam priliku da ih vidim na pripremama i jasno mi je da to uopšte neće biti laka utakmica.

"Jesam, na radnom odmoru.", kratko prokomentarišem, dok iščitavam statistiku poslednje utakmice s Rostovom. Dva puta smo ove sezone igrali protiv njih u ligi i dva puta smo odneli pobedu. No grešaka je svejedno bilo.

"Na koga li si samo toliko opsednuta poslom?", prevrne očima, a ja je par trenutaka posmatram, ne verujući da me to pitala.

"Ko li je ono provodio i dan i noć u bolnici kad sam bila mala?", bukvalno je nikad nije bilo kući. Odrastala sam uz tatu, što i jeste jedan od razloga zbog kojih ne mogu da se pomirim s tim da ga više nema. To je takođe i razlog što toliko volim fudbal. Stalno smo ga gledali zajedno.

"To nije isto, Ala. Moj posao je od mene zahtevao takvu posvećenost.", namrštim se, jer je ponovo počela s potcenjivanjem onog čemu sam ja posvetila svoj život.

"Žao mi je što ne spašavam ljudima živote, ali nismo svi rođeni za heroje. Neko mora da se bavi i ovim nebitnim poslovima."

Deset puta da biram, svih deset puta bih odabrala fudbal. Nikad nisam ni pomislila na nešto drugo, niti bih mogla sebe da vidim u nekoj drugoj ulozi. I kad budem prinuđena da okončam svoju karijeru, ničemu se drugom neću posvetiti. Moje srce će uvek kucati samo za fudbal.

"Znaš da nisam tako mislila.", pokuša da popravi situaciju, ali joj moje namršteno lice da do znanja da u tome nije uspela.

"Ne znam, mama. Uvek je bilo - batali taj glupi fudbal i posveti se školi, jer od nečega sutra treba da se živi; razmišljaj o fakultetu i tome da nađeš neki normalan posao, umesto da samo trčiš za loptom. Da nije bilo tate i njegove podrške, verovatno bih sad radila na nekom šalteru i bila još jedna osoba nezadovoljna sopstvenim životom, koja svoje frustracije istresa na drugima."

Žrtvovao je mnogo toga kako bi mogao da me vozi na treninge i utakmice. Znao je da sedi satima na tribinama i da prati moje treninge, nebitno da li je napolju sunce ili sneg. Poklanjao mi je dresove mojih omiljenih fudbalera, i sećam se koliko bih ga posle grlila zbog toga. Poslednji, koji mi je poklonio, je bio upravo Feđin dres.

Posle njegove smrti, mesecima se nisam odvajala od tog dresa. Kad god bih osetila da mi je teško, grlila sam to parče tkanine, kao da će sve da mi olakša. Ubrzo sam ostala sama u Moskvi i naprosto sam u Feđi pronašla svoju zvezdu vodilju. Pa još uvek mi je neverovatno što smo zajedno.

"Nisi u pravu, Ala. Nije tačno da nisi imala moju podršku.", podsmehnem se, jer se njena podrška uvek svodila na reči. Dela, kojim bi mi to pokazala, nikad nije bilo.

"Hoćeš da kažeš da nisi želela da krenem s tobom za Jaroslav i odbacim dvanaest godina treninga, baš onda kad sam bila na korak do prvog tima? Da nisam bila punoletna ko zna na šta bi mi život sad ličio.", dugo nakon toga nismo razgovarale.  Ona je bila ljuta na mene što sam odabrala fudbal, a ne nju, a ja sam bila užasno povređena, jer je želela da me odvoji od jedine stvari, koju sam volela.

"Bila bi zdrava, ako ništa drugo.", pogledam je u neverici, jer nikako nisam očekivala da mi takvo šta kaže. Dobro zna koliko sam suza prolila zbog tog glupog kolena i činjenice da više nikad neću kročiti na teren. Kako onda može ovo da mi kaže?

"Zaboravila sam da si bila doktor, pa zbog toga ne možeš da shvatiš moju logiku. Bitnije mi je da budem srećna, nego zdrava. Da moram da biram, pre bih izabrala trideset godina, ali da budem iskreno srećna tokom njih, nego devedeset nekog osrednjeg života."

Nikad to neće razumeti. Isto kao što nikad ne bi razumela, kako mogu svesno da rizikujem ostatak života u kolicima, zbog nekog glupog sporta. Zato joj nikad neću ni reći.

"Ala, ponašaš se kao dete. Kad jednog dana budeš imala svoju decu, shvatićeš koliko je ta logika zapravo glupa.", prostrelim je pogledom zbog toga što je rekla, pa se zajedno sa svojim stvarima, zaputim na sprat.

Osećam bol u kolenu, dok špartam uz stepenice ka svojoj sobi, ali ignorišem. Zalupim joj vrata ispred nosa, a onda okrenem ključ u bravi, kako ne bih morala dalje da vodim ovaj razgovor.

Možda se i ponašam detinjasto, ali dosta mi je više da svi preispituju moje životne odluke. Sve i da mogu, ništa ne bih promenila, jer onda sad ne bih bila ovde gde sam. Kakav god da je, ovo je moj život.

"Nisam te tako vaspitala.", čujem s druge strane vrata i ta jedna rečenica me odmah vrati u neka ranija vremena. Vodile smo ovakve razgovore svaki put kad ne bi bilo po njenom.

"Nisi me ni vaspitala. To je tata uradio.", besna sam, u suprotnom joj se nikad ne bih ovako obratila. Daleko od toga da je bila loša majka. Stvar je zapravo u tome što nikad nismo bile na istim talasnim dužinama. Stvari, koje su meni i tati bile bitne, njoj su bile glupe i obrnuto. Jednostavno nismo ni pokušavale da razumemo jedna drugu.

Muči me to što sam joj rekla, ali svejedno nisam spremna da izađem i izvinim joj se. I ona je mene povredila svojim komentarom. Zar nemam pravo na drugačije viđenje života?

Još par trenutaka slušam uzdahe kroz debela drvena vrata, a onda dobijem priliku da čujem korake, kako se sve više udaljavaju od moje sobe. Vratim se svojim papirima, ali misli mi više nisu na tome. Možda sam i ispala bezobrazna, ali nije da nisam bila u pravu.

Nemam ja problem s tim što je bila opsednuta poslom, jer i sama sam takva. I ne zameram joj što sam se često osećala kao da imam jedino tatu. No to što nije bila tu kad je doživeo srčani udar i što sam ja bila sama s njim u tom trenutku, ne mogu da zaboravim.

Spasila je toliko života, a nije bila tu da spasi njegov.

Mora malo drame, jebiga 😂 Mišljenja? 💙

Za one, koji nisu videli, imate novi deo Dekamerona, prvi nakon pola godine, pa možete da pogledate, ako želite 🙈 Zašto vreme tako brzo leti? 🥺