𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•3•

☝ Sasvim slučajno sam nedavno otkrila ovu moldavksu grupu, ali već sam oduševljena glasom i pesmama 😍 Uglavnom su im pesme na rumunskom, no evo pronašla se i jedna na ruskom 😂☝

"A-a, ne dopada mi se. Nastavimo li ovako, nemamo šanse protiv jačih ekipa, kao što su Zenit ili Krasnodar.", glas mi je pun frustracije, jer od jutros ništa ne ide kako bi trebalo. Kao da se sve što im kažem, samo odbije od njih.

"Napravićemo pauzu pet minuta. Hoću da se u tih pet minuta saberete ili ćemo u suprotnom provesti ceo dan na terenu. Za razliku od vas, ja nemam nikakvih planova za današnji dan i baš mi se igra fudbal.", dam im do znanja da se ne šalim i da zaista neću imati nikakav problem da ih zadržim ovde još koji sat.

"Slušaju li momci?", Arkadij stoji pored aut linije već par minuta i promatra nas.

"Ma bajni su.", dohvatim flašicu vode sa trave, pa žedno prislonim plastiku usnama. Kao za inat, napolju je danas trideset stepeni, što je znatno iznad proseka kad je Moskva u pitanju.

"Trebaš nešto?", upitam nervozno, jer mi prisustvo ljudi iz administrativnog odelenja uvek stvara teskobu. Ne volim kad me iko nadgleda dok radim.

"Korotkov želi da te vidi.", sve bolje od boljeg.

"Zašto?", pogledom ispratim glupiranje momaka, koje očito ni najmanje nije briga za ono što sam im malopre rekla.

"Mislim da je neki transfer u pitanju.", prvo ga pogledam zbunjeno, no onda klimnem glavom, svesna da u svakom slučaju to ne mogu izbeći.

"U redu.", dam mu do znanja da ću doći i da ne mora dalje da me čeka. Za ovaj stadion mi vodič definitivno nije potreban.

"Moram do uprave, ali to ne znači da smo gotovi. Nastavite da radite na dodavanjima kao da sam tu. Obećavam vam, koga nađem da sedi kad se vratim, sedeće na tribinama u subotu.", zapretim, mada uopšte nisam sigurna da me shvataju ozbiljno. 

Celo jutro ponavljamo jednu te istu stvar, jer se ponašaju kao deca u vrtiću. Ne znam koji je đavo ušao u njih od jutros.

Razmišljajući o našem treningu i njihovom ponašanju, prođem kroz hodnik, koji vodi do kancelarije klupskog menadžera. Pokucam, pa nakon njegovog Свободно , otvorim vrata i zakoračim unutra.

"Želeli ste da me vidite?", nabacim osmeh na lice, iako zapravo nisam ni najmanje raspoložena. Kiril je ostao kući, pošto se navodno ne oseća dobro. Tako sam ja zaglavila jedna sa njih trideset.

"Sedi, Ala, molim te.", rukom mi pokaže na fotelju preko puta njegove, a ja u sebi već kukam, jer želim što pre da se vratim treningu. Jedino se na terenu ne osećam anksiozno.

"Pretpostavljam da ti je Arkadij već rekao razlog mog poziva.", posmatra me upitno, iščekujući moj odgovor. 

Nikad se neću izvući odavde.

"Spomenuo je nekakav transfer.", i meni zaista nije jasno kakve to veze ima sa mnom. Sigurno me nije pozvao da me pita šta mislim, jer nikog ovde zapravo nije briga za moje mišljenje.

"Zapravo je u pitanju transfer godine. Verujem da si upoznata sa karijerom Smolova?", ponovo me posmatra, kao da ga veoma interesuje moja reakcija. Znam da nije profesionalno, ali ne mogu da se ne zaledim na trenutak.

"Svi su upoznati.", i bilo bi krajnje čudno da je drugačije, obzirom da pričamo o najboljem strelcu lige dve godine zaredom. Njegova karijera je ono čemu smo se svi nadali, kad smo počinjali da se bavimo fudbalom. Nažalost, samo retki uspeju tako da se ostvare, a ja definitivno nisam bila jedna od njih.

"I svi ga žele, ali smo jedino mi uspeli da postignemo dogovor s njim. Od sutra se pridružuje timu i zaista bih voleo da dobije dobrodošlicu kakvu zaslužuje. Ti si mi lično odgovorna za to.", pogled mu je ozbiljan, što me tera da se vratim deset godina unazad, u period u kom sam bila čest gost kancelarije direktora.

Polomila sam više školskih prozora nego što ovaj klub ima trofeja.

"Možete da računate na mene.", blago se osmehnem, glumeći ljubaznost.

"A sad bi, ako nemate ništa protiv, trebalo da se vratim momcima.", zatražim dozvolu da napustim njegovu kancelariju, pa osetim iskrenu sreću, nakon što je dobijem.

Za divno čudo, momci rade upravo ono što im je rečeno. Ne bih se iznenadila ako uskoro padne kiša.

Njihovi pogledi se zalepe za mene, dok očekuju da im kažem novosti. Odlučim da se našalim s njima, na taj način im se sveteći za celo ovo jutro.

"Izgleda da u upravi smatraju kako ja nisam sposobna da se nosim s vama. Imaćete novog trenera.", zabijem glavu u dlanove, glumeći plač, na šta se oni odmah okupe oko mene.

"A zaista sam se trudila. Zar je bilo toliko teško slušati me?", jecam, dok se oni međusobno zgledaju.

"Izvini, Ala. Pričaćemo mi s Korotkovom, ako želiš. Nije fer da ti ispaštaš, zbog naše neozbiljnosti.", ponovo je Aleksej prvi u pokušaju da me uteši. I ostali momci za njim počnu da me teše, obećavajući kako će sve popraviti.

Ne izdržim, pa počnem da se smejem, dok me oni zbunjeno posmatraju.

"I meni je žao, ali morala sam da vam vratim za ono jutros.", ustanem s klupe, propraćena njihovim šokiranim pogledima.

"Glumila si?", Aleksej me tupo posmatra, kao da ne može da svari činjenicu da je moj plač zapravo bio gluma.

"Zaslužili ste. A sad vas molim da se skoncentrišemo i vratimo treningu. Čeka nas utakmica sa Rostovom, a čisto poređenja radi, njihov procenat golova po utakmici je prošle sezone bio dva.", iskoristim statistički parametar na kom su prethodni put toliko insistirali, ne bih li ih motivisala da počnu ozbiljno da rade.

"Блядь, ребят, oni su nas ostavili sa pravim pravcatim đavolom. Jurij možda jeste drečao na nas, ali nam bar nije nabijao osećaj krivice lažnim suzama.", znam da ne bi trebalo, ali nasmejem se Aleksejevom detinjastom ponašanju. Nikad ja neću imati autoritet nad njima, nastavim li da se smejem svakoj njihovoj gluposti.

"Oh da, da ne zaboravim, sutra ćete dobiti novog saigrača. Želim savršenu dobrodošlicu, inače ćemo zaista imati problem s Korotkovom, a ovaj put ja neću biti ta koja plače."

"Ko je u pitanju?", neko iz grupe upita, a kao odgovor dobije moj uzdah. 

Smolov je liga za sebe. Naravno, kao navijač, ne mogu biti srećnija izborom uprave, ali kao novopečeni trener, ovo su verovatno najgore vesti, koje sam mogla da dobijem. Jedva se nosim i sa ovim momcima i najmanje što mi sad treba je zvezda ruskog fubala u mom timu. 

Naročito, kad je u pitanju zvezda na koju sam se ugledala celu svoju karijeru.

Knjiga ima osamdeset delova, tako da je prerano za bilo kakve pretpostavke u vezi Smolova 😂 Kao što sam nekome u komentaru već rekla, ovo je prva moja knjiga, u kojoj pokušavam da se fokusiram isključivo na ženskog lika i njen razvoj, a ne na ljubavnu priču 🙈 Kako se vama zasad čini? 💙

Ne pamtim kad mi je poslednji put bio ovako loš dan 🙈 Prvo, već dva dana ne možemo normalno da koristimo kupatilo, zbog nekog većeg problema sa šahtom, kog ni danas nisu uspeli da poprave 🙄 Zamislite kakav je osećaj kad ne možeš da se istuširaš ili da opereš zube, zbog glupe šahte 😫

A drugo, ja prosto ne mogu da se pomirim sa današnjim moskovskim derbijem 🙈 Ne zbog poraza, već zbog silnih povreda, koje su nas zadesile 😭 Hajde još i nekako povrede zadnje lože, koje su zaradili Aleksej i Feđa, to i da kažemo da je u redu, ali Dima, kog iznesu sa terena, da bi se naknadno vratio na klupu sa sve štakama i suzama u očima 🥺 Duša me boli, jer su najverovatnije u pitanju ukršteni ligamenti kolena, a oporavak obično traje pola godine 😭

Gledala sam i finale Lige Šampiona, ali mi je prosto ostalo u senci derbija 😅 Bilo mi je manje-više svejedno ko će pobediti, ali da kažemo da sam za nijansu možda navijala više za PSŽ , zbog nekih starih simpatija prema Ney-u 🙈 Za koga ste vi navijali i kakvi su utisci? ⚽💙