𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•6•

☝ Nenormalno sam se zarazila pesmom, iako imam neopisivu želju da se rasplačem svaki put kad je čujem, zbog scene na koju me asocira 🙈🥺😍 ☝

"Deset krugova oko terena. Koga vidim da kuka ili pak da zabušava, trči još deset.", izdam naredbu, pa se vratim do klupe. Danas je jedan od onih dana kad se jedva držim na nogama.

"Deluješ mi nenaspavano.", Kiril primeti, na šta samo slegnem ramenima. Ne želim da ga brinem.

"Opet boli?", previše me dobro poznaje.

"Boli.", nema poente da ga lažem, kad mu je već sve jasno. Prošao je sa mnom kroz taj period i upoznat je s mojim zdravstvenim stanjem bolje nego ja.

"Jesi zvala doktora?", koliko god ja volela to što mu je stalo do mene dovoljno da brine, isto toliko i mrzim taj njegov zaštitnički stav.

"Nisam.", odvratim rasejano, pa se, pre nego što uspe išta da mi kaže, nađem na nogama i krenem ka momcima.

"Tugarev, Kočenkov, još deset krugova", možda ovo nije pravi način, ali želim da zaradim njihovo poštovanje. Jedino tako ću moći da se osetim kao da zapravo imam neku svrhu.

Podelim još par kaznenih krugova, jer većina njih zapravo kuka, pa se ponovo uputim ka klupi. Ne mogu dugo da stojim, блин.

Pogledom pratim njihovo kretanje, analizirajući svakog ponaosob. Na većini lica zateknem isti nezadovoljni izraz, što mi govori šta zaista misle o mojim današnjim metodama. No, osmehnem se kad mi pogled zastane na zvezdi.

Jedini je koji ispunjava zadatak ćutke, ne žaleći se na sve i svašta, poput ostalih. Zapravo je manje zvezda od ostatka tima, bar kad je ponašanje u pitanju. Karijere im se pak ne mogu ni porediti.

Prvi završi sa trčanjem, pa svoj pogled smesti na mene, išćekujući narednu naredbu. Bilo me toliko strah kako ću se nositi s njim, a istina je da je s njim najlakše. Kažem mu šta tačno želim od njega na terenu i baš to i dobijem. Nema ponavljanja, nema svađe, jednostavno me uvek posluša.

Sačekam da se i ostali momci zaustave, pa im ponovo priđem, pazeći pritom na svaki svoj korak. Ovakve dane bih, do pre mesec dana, provela u svom toplom krevetu i sutradan bi sve bilo u redu. Nažalost ta opcija više ne postoji, a ja ne znam kako ću izdržati sve ovo.

"Danas ćemo raditi na prekidima. Svaki segment igre mora da se iskoristi što bolje, ako želimo pobedu protiv Krasnodara. Najbolje je da počnemo baš od ovog, jer bi upravo to mogla biti nijansa koja će odrediti pobednika."

Kiril, kome je očito jasno s kojom se mukom držim na nogama, se nađe pored mene, spreman da mi pomogne, ako mi pomoć zatreba.

"Krenućemo sa slobodnjacima.", zatražim od njih da simuliraju situaciju sa prethodne utakmice, kad je nad Antonom napravljen faul na samoj ivici šesnaesterca. Malo je reći da je to bio savršen poklon, ali oni ga nisu iskoristili.

"Šta mislite šta nije štimalo protiv Rostova?", postavim pitanje, iako zapravo ne očekujem da čujem odgovor. Pod novim naletom bola se spustim na travu, osećajući olakšanje. Nema veze što su svi pogledi na meni.

"Šut je bio predvidiv.", iznenađeno pogledam ka izvoru glasa, pa s odobravanjem klimnem glavom.

"Upravo to. Golman je već znao gde će Anton šutati.", obrazložim ono što sam videla kao problem, pa se okrenem ka Antonu.

"Bez sumnje si odličan izvođač slobodnjaka, ali da bi nastavio da budeš tako efikasan nešto ćemo morati da promenimo. Zašto ne bi pokušao da šutneš malo više? Na taj način bi golmanu bilo teže da dođe do lopte.", klimne glavom, pa se namesti za novi udarac.