𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•31•

"Ну, давай, jeste ozbiljni? Igrate protiv Rubina kući, pred punim stadionom i za celo prvo poluvreme niste dali gol? Это шутка, что ли?", nervozna sam i bez njihove pomoći.

Najteži datum u mom životu je prošao juče i još uvek nisam uspela da se saberem. Pored toga, mama je na stadionu i šanse da se neću rasplakati kad je vidim su mizerne, a treba da je upoznam s Maksimom. I kao šlag na tortu, Adrian je tu da se pobrine da i kup shvatamo ozbiljno.

"Umorni smo, Ala.", Anton me posmatra, tražeći empatiju, kojom inače zračim. U pravu je. Sedam sati do Gelzenkirhena i isto toliko nazad je učinilo svoje. Nije pomoglo ni to što smo za vikend morali u Rostov.

"Znam. I ja sam.", spustim loptu, jer nema smisla da svoju nervozu istresam na njima.

"Adrian je u loži.", obavestim ih, iako pre utakmice to nisam želela. Ne treba im dodatan pritisak, ali moraju da shvate zašto je bitno da pobede.

"Onda kapiram nervozu.", Aleksej odvali, pa ne mogu da se ne nasmejem. Nekad mi opasno kida živce, ali život bi mi bio užasno dosadan da nema njega.

"Ну, парни, ostale su nam još samo dve utakmice, nakon ove, i onda ćemo svi na jedan zasluženi odmor. Nećemo se valjda sad predati?", pokušavam da im pronađem motivaciju, jer će u suprotnom rezultat ostati nepromenjen.

"Nećemo. Pobedili smo Šalke, pobedili smo Galatasaraj. Zar treba sad da se brukamo?", Smolov uskoči kao pomoć i veoma sam mu zahvalna na tome. Nemam snage da se sad nosim i s ovim.

"Ребят, cela Rusija nas sad gleda. Prate svaki naš potez. I kad nam je uopšte poslednji put stadion bio pun na nekoj od utakmica ovog ranga?"

Motivacioni govori mu idu bolje nego meni i to je ponovo uspeo da mi dokaže, jer momci najzad deluju naloženo.

"Только Локо, только победа!", svlačionicom se ponovo ori taj poklič, koji nas prati od početka sezone. Ubeđena sam da nam baš on donosi sreću.

Pogledom mu se zahvalim, što se još uvek ponaša kao lider, mada je i sam umoran, na šta mi samo klimne glavom. Izađe na teren za momcima, a ja ostanem sama sa svojim mislima.

Brinem o svakoj sitnici, iako znam da mi to ne valja. Znam da to nije način na koji treba da se živi, no svejedno živim tako. I to me užasno umara.

Napustim svlačionicu, jer bi drugo poluvreme trebalo da počne svakog trenutka, pa se smestim pored Kirila.

"Ma pobediće, videćeš.", Kiril, koji očito misli da je ova bezvoljna faca tu zbog rezultata, pokuša da me uteši.

"Znam da hoće.", to je zapravo jedna od par retkih stvari na koje uvek mogu da računam. Na to da će pobediti i na to da će kasniti, ma kad im rekla da dođu.

U šezdeset i trećoj minuti to i potvrde golom iz slobodnjaka. Posle toga se jednostavno povuku, vidno umorni. Bila je ovo jedna poprilično duga i naporna polusezona, naročito što veći deo tima nije odmarao ni tokom reprezentativnih pauza. Da budem iskrena, nikad mi nijedna polusezona nije delovala ovako dugo.

Jedva dočekamo da Volosin odsvira kraj, pa bez mnogo zadržavanja s navijačima, krenemo u svlačionicu. Nemaju volje ni da slave pobedu, već samo ćutke započnu sa presvlačenjem.

"Sutra nema treninga.", zaradim par iznenađenih pogleda, ali ih brzo zamene osmesi.

"Hvala ti, Bože. Osećam kako mi sve i jedan mišić trenutno pulsira.", nasmejem se Aleksejevom kukanju, a onda izađem, ostavivši ih da se spreme. Ja s druge strane krenem ka loži, gde je Kiril već nestao kako bi pravio Marini društvo.