𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•34•

☝ Ne znam ni sama koliko puta sam ostavljala ovu pesmu na profilu, ali prosto je obožavam 🙈💙 ☝

"Zar ne možemo jednostavno da provedemo ceo dan na plaži?"

Od jutros je ionako pusta, a voda nikad nije bila lepša. Pola odmora nam je prošlo i već sam polako počela da žalim zbog odlaska, koji se bliži. Nemoguće je ne zaljubiti se u ovaj raj na zemlji.

"I da propustimo najveći festival na ostrvu? Nema šanse! Ljudi dolaze sa susednih ostrva zbog toga, a ti bi da se sunčaš.", i očekivala sam ovakav odgovor. On je birao mesto, a onda je već treći dan počeo da kuka, jer mu je dosadno.

"A što ti lepo ne odeš sam na taj festival, a mene ostaviš ovde?", predložim savršeno rešenje, mada znam da od toga neće biti ništa.

"Zato što razdvajanje nije opcija. I samo da te podsetim, išao sam s tobom u Napulj po onoj vrućini, a mogao sam da uživam u Rimu.", prevrnem očima, jer ga niko nije terao da ide sa mnom. To što kod njega opcija razdvajanja ne postoji nije moja krivica.

"Блин, u redu, ići ću s tobom. Samo prestani da mi nabijaš osećaj krivice.", mrzim kad to radi.

"Videćeš, Ala, biće nam vrh. Gledao sam snimke od prethodnih godina i uvek bude odlična atmosfera.", uzbuđeno mi objašnjava, na šta samo klimam glavom.

Uopšte ne volim gužve. Zbog toga se nikad ne pojavljujem ni na svim onim muzičkim festivalima u Moskvi, iako gotivim većinu izvođača.

"Ладно, sve mi je jasno.", odmahnem rukom, svesna da će u suprotnom nastaviti da me davi informacijama.

"Koliko još vremena za uživanje imam?", upitam, razmišljajući o još jednoj turi plivanja. Voda mi nerealno prija i da mogu verovatno ne bih ni izlazila na kopno.

"Nemaš. Hoću da budem u prvim redovima.", prevrnem očima, ali odlučim da se ne prepirem. Poente nema, jer je tvrdoglav kao da mu je Marina majka.

"U redu, dosado.", pokupim peškir i torbu, pa krenem za njim, nazad ka apartmanu. Gradić je i inače poprilično živ, ali sad se baš da naslutiti da se nešto bitno dešava.

Nakon kratkog spremanja, zaputimo se ka gradskom trgu, na kom će se festival održati. Kiril se odmah dokopa prvih redova, a ja za to vreme potražim bar. Obzirom da otkako sam ovde ne pijem lekove, dopustila sam sebi da probam par koktela i ozbiljno sam se navukla na one s rumom. Sreća pa ih u Moskvi nema, inače bih postala alkoholičar.

Napokon pronađem bar, pa se smestim na stolicu, kapirajući da ću tu najverovatnije i provesti ostatak događaja. Polako ispijam koktel, dok pogledom prelazim preko mase ljudi, iako su šanse da ću naleteti na nekog poznatog nepostojeće.

"Odmah sam te prepoznao.", okrenem se iznenađeno ka dobro poznatom glasu. U neverici posmatram taj osmeh, koji nikako nisam očekivala da vidim ovde.

"Nisam znala da si i ti na Gvadalupeu.", nisam ga dosad sretala, mada opet ostrvo uopšte nije tako malo.

"I nisam. Na Sent Bartu sam s jednim prijateljem, ali navalio je da dođemo na festival. Ti si ovde, pretpostavljam, s Maksimom?", smesti se na stolicu pored moje, pa kratko naruči piće, pre nego što svoj pogled ponovo vrati na mene.

Nasmejem se, jer nije ni svestan koliko je ovaj put promašio.

"S Kirilom, zapravo.", potražim ga pogledom, ali je gužva sve veća, zbog čega ga više ne vidim.

"Nisam mislio da je Maksim tako razuman.", upitno me posmatra, a ja sam ponovo iznenađena tim koliko me lako čita.

"Ko je rekao da jeste?", otpijem još par gutljaja, svaki put se ponovo oduševljavajući ukusom. Ne znam šta sve stavljaju u ovo, ali genijalno je.