𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•43•

☝ Maks je jedan od onih izvođača, koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim - ili ga smatraš genijem, ili ga zaobilaziš u potpunosti 😏 Za mene je genije 🔥☝

"Ponosna sam na vas.", progovorim, nakon što se nađemo u svlačionici. Izdržali smo celo prvo poluvreme bez primljenog gola, a meni je to sasvim dovoljan razlog za sreću. U septembru mi je delovalo nemoguće da doguramo do plej-of faze i osmine finala Lige Šampiona, a sad se borimo za četvrtfinale.

"Nemam neku naročitu zamerku, ali volela bih da se više služite kratkim pasovima. I koji pas više na Smolova bi bio savršen."

Nije imao mnogo kontakta s loptom, jer su blizanci uglavnom sami rešavali situacije, istina, ne baš uspešno. Znam da ga to frustrira, obzirom da je navikao da je uvek glavni u napadu.

"Понятно?", dobijem povratnu informaciju, kakvu sam želela, pa ih pustim da izađu na teren.

"I poljubac pred početak drugog poluvremena bi isto bio savršen.", okrenem se ka njemu uz osmeh, mada znam da bi trebalo da se uozbiljimo.

"Rado, ali neko će nas videti.", nisam spremna baš toliko da rizikujem. Naročito, jer ću već sutra, teška srca, okončati ovo.

Ne obazirući se na ono što sam upravo rekla, nežno spusti usne preko mojih. Nakon par trenutaka se uz osmeh odvoji od mene i ode za momcima, ostavivši me da zbunjeno gledam za njim.

Zaljubljujem se sve više, a znam da nemamo budućnost. Ne mogu da izaberem njega, umesto fudbala, ali isto tako ne mogu ni njemu da dopustim da izabere mene, a ne fudbal. Ona tinejdžerka, koja je gledala svaku njegovu utakmicu i pamtila svaki njegov gol, mi to nikad ne bi oprostila.

Zamišljeno napustim svlačionicu i zaputim se ka klupi, na kojoj me Kiril već čeka. Raspoloženje mi je klimavo, dok ih posmatram okupljene na centru. Osećam se kao krivac, jer ga na neki način zavlačim, iako mi to nije namera.

"Расслабься, Ala, biće ovo dobar rezultat.", Kiril mi se obrati uz osmeh, na šta klimnem glavom, ne govoreći mu da to nije ono što me muči. Rezultat mi je trenutno najmanje bitan.

Gledam kako se strpljivo probijaju kroz odbranu protivnika, stvarajući sebi šansu za napad. Anton i Aleksej razmene dupli pas, pa lopta završi u Feđinim nogama. Smireno predribla Denajera i izađe jedan na jedan s golmanom. Precizno pošalje loptu visoko pod prečku i smesti je u mrežu njihovog gola.

Momci se bace na njega, slaveći gol, koji su postigli, a ja osetim njegov pogled na sebi. Posmatra me uz osmeh, kao da pokušava da mi kaže da ga je dao samo zbog mene. Nervozno skrenem pogled, jer nemam srca da lažiram osmeh. Za pravi pak nemam snage.

"Что не так?", Kiril me zbunjeno posmatra, ne kapirajući zašto se ne radujem golu. Trebalo bi da skačem od sreće, ali ovaj pritisak, koji osećam u grudima, mi to ne dozvoljava.

"Sve je u redu.", pružim mu neuverljiv odgovor, svesna da neće poverovati u to. Par trenutaka me posmatra, a onda odmahne glavom, jer kapira da od mene neće čuti ništa više od toga. Ne mogu da mu otkrijem sve detalje, ma koliko mu verovala.

Kao na iglama dočekam kraj utakmice, koju sam jedva i ispratila. Mislima sam više bila odlutala, nego što sam bila prisutna na terenu. Izgubljeno, kao po navici, koračam ka svlačionici. Zbog njihove vriske i cike, osetim se samo još pogubljenije.

"У тебя всё нормально?", podignem pogled ka glavnom uzroku mog trenutnog raspoloženja. Briga u njegovom pogledu je sasvim očita, zbog čega sebi opalim mentalni šamar. Ne želim to da mu radim.

"Нам нужно поговорить.", jedva nekako prelomim, svesna da ne mogu duže da ga zavlačim. Stalo mi je do njega, veoma, zbog toga i ne mogu ovako da nastavim. Klimne glavom, pa nastavi sa spremanjem, kako bi što pre napustio stadion.

Ja produžim ka momcima, koji slave pobedu. Aleksej me obgrli, po ko zna koji put zaboravivši na profesionalnost.

"Priznaj, Ala, bili smo prosto genijalni.", vrišti mi na uvo, dok pokušava da nadjača zvučnike, od kojih se ne odvajaju.

"Jeste i zbog toga ste zaslužili odmor sutra."

Raspored, koji smo dobili, mi omogućava da sebi dozvolim dan daleko od stadiona. Znam da će mi biti potreban.

"Серьёзно?", posmatra me u šoku, a ja klimnem glavom. Ne radim to zbog njih, koliko zbog sebe.

"Najbolja si.", poljubi me u obraz, pa otrči momcima, kako bi proširio lepu vest. Pogledom potražim Feđu, no izgleda da je već napustio stadion. Ispratim njegov primer, pa se uz par pozdrava i sama izgubim odavde.

Na izlazu ga ugledam, kako me naslonjen na zid čeka. Iskoristim priliku da ga lepo odmerim, dok ne vidi, a onda mu priđem. Izraz lica mu je ozbiljan, još otkako sam mu rekla da moramo da razgovaramo.

"Adresa?", zastanem, kad shvatim da želi da me otprati kući. Nisam sigurna da sam spremna toliko da mu se otvorim.

"Neću te pojesti, Ala.", klimnem glavom, pa krenem za njim ka automobilu. Samo mu je par trenutaka potrebno da nas izvede sa parkinga i uključi u saobraćaj Moskve.

Vožnja protekne u tišini, jer smo oboje svako u svom svetu. Uzdahnem, kad parkira pred mojom zgradom, kapirajući da ću uskoro morati da progovorim. Tišina nas prati i do prvog sprata i mog stana.

"Šta te muči?", progovori čim zatvori vrata za nama. Ton mu je nežan, a meni je zbog toga samo još gore.

"Moram da budem iskrena s tobom.", lutam pogledom po stanu, izbegavajući ta dva smeđa oka.

"Mislio sam da smo uvek iskreni jedno s drugim.", smesti se na kauč, tako opušteno kao da je ovde svakodnevno. Ja još uvek stojim, jer sam previše nervozna.

"Ne možemo da nastavimo da se viđamo.", ono o čemu već par dana uporno razmišljam, napokon sklizne niz jezik. Podignem pogled, kako bih videla njegovu reakciju, ali ona izostane.

"Zbog čega?", sasvim je smiren, dok sam ja kao na struju. Ne mogu da stojim mirno.

Pokušavam da mu dam odgovor, ali glas me izdaje. Kako sam sebi uopšte dopustila da se nađem u ovakvoj situaciji?

"Ne mogu da ti dopustim da se žrtvuješ zbog mene.", pogledi nam se susretnu i imam priliku da vidim da je zbunjen onim što sam rekla.

"A kako se ja to žrtvujem zbog tebe?"

"Karijeru, o kojoj svi sanjaju, ti bi žrtvovao zbog mene. Ne mogu to da razumem.", noge mi otkazuju, pa se nađem na kauču pored njega.

"Ну давай, Ala, ne pričaj gluposti. Napunio sam trideset i jednu, imam četrnaest godina profesionalne karijere iza sebe i nikoga da me čeka kući. Veruj mi kad ti kažem da bih zbog prave ljubavi okončao karijeru, bez da trepnem, i nikad se ne bih pokajao zbog toga."

Ne skida pogled s mene, a ja ćutim.

"Za tri godine, imaću trideset i četiri. Ne znam ni da li ću biti sposoban da igram, a ti brineš zbog toga što ću možda okončati karijeru. Prestani da mučiš sebe glupostima.", privuče me u svoje naručje, davši mi do znanja da me ne pušta tako lako.

 "A šta ćemo s činjenicom da je ovo protiv pravila kluba?", ne bih ja bila ja, kad bih mogla tako lako da se opustim.

"Ko kaže da klub mora da zna?", spusti nežan poljubac u moju kosu.

"Zaista si spreman da se skrivaš, kao da smo srednjoškolci?", podignem pogled ka njemu, ne kapirajući čime sam zaslužila njegovu pažnju.

"Rekao sam ti, Ala, spreman sam na sve zbog tebe, sve dok me želiš pored sebe."

Komentari? Predviđanja? 😂💙