𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•26•

☝ Sasvim slučajno sam naletela na ovu pesmu u telefonu i sećam se koliko sam je nekad samo volela 🙈 Nadam se da se i vama dopada 💙 ☝

"Je l' možemo da rešimo problem, koji imate sa mnom?"

Ponovo sam ja ta, koja čini prvi korak. Šta da radim kad ne mogu da podnesem sukob s njima. Previše mi je stalo.

"Kakav problem?", Aleksej me posmatra zbunjeno, zbunjujući i mene na taj način.

"Ne znam kakav, ali još od Porta se ponašate čudno."

"A ti misliš na to. Блин, Ala, zašto nam se nisi pohvalila?", jebeš mi sve, ako ja njega išta kapiram.

"Pohvalila čime?", upitam ga sad već sasvim pogubljena, jer mi ništa nije jasno.

"Dečkom, na primer.", da smo u crtaću, vilica bi mi sad bila na podu.

"Odakle vam to?", niko sem Kirila i Marine ne zna za nas, a nijedno od njih dvoje im to ne bi reklo.

"Pa tvoj potrčko ima oko sokolovo. Primetio je kako se smeškaš kad gledaš u telefon, kako nestrpljivo iščekuješ kraj treninga, a i video vas je juče.", Aleksej mi to opušteno uz osmeh priča, a ja se crvenim.

Zar sam toliko providna?

Premestim pogled na Smolova, koji me ćutke posmatra. Čita me bolje, nego osobe, koje poznajem ceo život i to me zbunjuje.

"Ne znam šta da kažem.", tupo gledam u njih, po prvi put zaista ostavljena bez teksta.

"Ne treba ništa da kažeš, već da nas upoznaš.", Aleksej prebaci ruku preko mojih ramena, ponovo zaboravljajući na profesionalnost. Mislim da je on jedina osoba, kojoj mogu da trpim ovakve ispade.

"Pa da me maksimalno ocrnite pred njim. Neka hvala. I bolje razmišljajte o predstojećoj utakmici, nego o mom ljubavnom životu.", pomerim njegovu ruku, dajući mu do znanja da treba da se vrati u vrstu.

"Je l' ti ikad razmišljaš i o čemu drugom, sem o fudbalu?", smoreno upita, na šta prevrnem očima.

"Ne. Ja sam svoj život posvetila fudbalu, a ne bi bilo na odmet kad biste i vi bili malo više posvećeni. Igrate se s drugim ekipama i to mi se ni najmanje ne sviđa."

Razumem da imaju dosta samopouzdanja, ali jednom kad izađu na teren, postaju umišljeni. Potcenjuju protivnika, a to nije put, koji vodi ka tituli.

"Znate li koliko ste nepotrebnih grešaka napravili protiv Sočija?", postavim pitanje, na koje kao i obično niko nema odgovor.

"Petnaest. Znam, jer sam brojala. Oni možda nisu znali da iskoriste te greške, ali CSKA sigurno hoće. Zato prestanite sa svim onim poprečnim pasovima, sa bespotrebnim vraćanjem lopte golmanu i izigravanjem Mesija na terenu, jer ću u suprotnom uvesti više treninga snage."

Trening snage je još i jedino od čega zaziru i mislim da bi uradili sve samo da ga izbegnu. I sama sam bila takva. Jedina razlika je što se ja, uprkos odličnom odnosu s Jurijem, nikad nisam usuđivala da mu odgovorim.

"Zar ne mogu bar njegovo ime da dobijem?", Aleksej se ponovo vrati na priču o mom novom dečku, na šta uzdahnem.

Pogledom ponovo potražim Smolova i kad ga pronađem, shvatim da on već gleda u mene. Imam osećaj da zna i više nego što se na prvu čini, ali on jednostavno ćuti. On mene možda čita odlično, ali zato ja njega nikad neću moći da pročitam. Nikad mi neće biti jasan. 

"Aleksej, zucneš li još jednom, kunem ti se svim svojim, u subotu ćeš grejati klupu, pa makar izgubili.", ovaj put sam mrtva ozbiljna, jer polako prelazi granicu, koju sam postavila.